FILMSKE LOBOTOMIJE GORANA NIKOLIĆA: Ostvarenja koja možda niste gledali, a trebalo je

Filmski festival Slobodna zona (osnovan davne 2005. kao prvi festival u Srbiji posvećen angažovanim dokumentarim i igranim ostvarenjama iz celog sveta koja se bave ljudskim pravima, društvenim pojavama i problemima, temama širokog socijalnog spektra) ove godine protekao je u svedenijem formatu, bez svečanog otvaranja i zatvaranja, takmičarske selekcije i pratećih programa, a publici je predstavio 37 igranih i dokumentarnih filmova iz 20 zemalja. Kako sam pogledao dobar deo ovogodišnjeg programa, rešio sam da svoje iskustvo provučem kroz „filmsku lobotomiju„, pa smo dobili presek stanja koji sledi u nastavku.

SLOBODNA ZONA & FILMSKE LOBOTOMIJE:

HAPPYEND

Ovaj film Nea Sore, sina velikog kompozitora Ryuichija Sakamotoa (više reči o njemu kasnije), previše je fragmenataran i nefokusiran da bi ozbiljnije držao pažnju, ali ima dovoljno duha i šarma da zavređuje pažnju. Pogotovo zbog omladinaca u filmu, njihove hemije, glume i toga kako nam je dočarana njihova frustracija zbog opresivne atmosfere za život (osim kad se stanja previše verbalizuju umesto da se pokazuju), koja će od njih vrlo brzo tražiti da krenu da odrastaju.

Mnogo bolje dočarano bivanje mladim nego politička poruka, čija se snaga, u ovako postavljenom filmu atmosfere, ležernijeg tempa, pomalo razvodnjava. Minus je i to što politički stav filma, ipak, dolazi iz jedne privilegovane vizure, te je ideja revolucije poprilično sanitizovana i nema dramatičnih posledica. Čini mi se da je reditelj više svoju priču kreirao „spolja“ nego što zapravo dolazi iz nekog iskustva.

LOVEABLE

Bilo je, kroz filmsku istoriju, pregršt filmova u čijem centru su ljubavne veze osuđene na propast, poput „Revolutionary road“, „Blue Valentine“, „Possession“… dobro, ovaj poslednji je malo ekstremniji primer, ali retko smo imali prilike da vidimo film koji ide u ZAŠTO i KAKO kad je u pitanju ponašanje partnera u vezi, na način na koji to radi „Loveable“.

S obzirom na to da i sam prolazim kroz emotivno turbulentan period, ovaj film je ono što mi je trebalo, a nisam baš želeo. Nešto kao šamar realnosti, koji do kraja postaje zagrljaj. Jedan od ubedljivijih, proživljenijih i kompaktnijih, u svojoj, naizgled, svetoj jednostavnosti, filmova o više nego kompleksnim mehanizmima koji nas odvajaju od emotivne zrelosti, ispunjenja potencijala odnosa između dvoje ljudi, o tankoj, teško vidljivoj liniji koja razdvaja naše prave probleme (lične i partnerske) od razlika u karakterima.

O tome kako lako umemo da zaboravimo da su u ljubavnim odnosima kompromis i komunikacija srž.

Na čemu čovek treba da radi da bio imao zdraviju bazu u muško-ženskim odnosima, a šta su osobine koje subjektivno ne prijaju partneru. Koliko je nekad teško samo prihvatiti partnera, sa svim vrlinama i manama, naročito kada se iz faze zaljubljenosti prelazi u ljubav, a to je momenat kada neke osobine kod partnera, koje se ignorišu na početku (sa nadom da će se to popraviti s vremenom) ili bivaju čak šarmantne, postanu kamen spoticanja u vezi.

Ljubav ume i da frustrira, jer ne može da se planira, a kad se desi, ako ima nerazumevanja, može sve da ode za tren oka, a kajanje, koje vrlo često dođe posle, dođe mnogo puta jače nego snaga i sposobnost da se odnos održi, jer svest o svemu dolazi prekasno. Ali nije ni to smak sveta, samo treba skupiti hrabrosti da se nadiđu tuga, svest o promašenosti i predugo, preduboko sagledavanje prošlosti, jer onda na vrata kuca depresija.

Sviđa mi se što autorka ovog filma ne zauzima stranu nikome od partnera koje je stvorila, već je empatična prema oboje, dok kopa duboko kako bi došla do izvora konflikata i tenzije među supružnicima. Zato je njihov put ka obnavljanju sebe i izlečenju toliko uverljiv.

Iako je naša junakinja, nadam se, na dobrom putu posle svega, iako je to malo prebukvalno i plastično iskomunicirano na kraju (ali verujem da će finale odraditi mnoge na katarzu), za moj ukus, scenario, glumci i rediteljski rad sa njima su ovde na tako visokom nivou da mogu mnogo toga da poverujem. Ubedili su me u bolje jutro.

LULA

Oliver Stone se vratio na radio, ovaj, filmsko platno sa onim tipom filma koji ga najviše loži poslednjih decenija: dokumentarni portret bivšeg ili sadašnjeg vladara neke zemlje koju Severna Amerika „ne miriše“ i hoće da eksploatiše (ili to već uveliko radi). Ovaj put, u centru je Luiz Inácio Lula da Silva, poznatiji samo kao Lula, kako naziv kaže. Ovaj osamdesetogodišnjak je trenutni predsednik Brazila, u svom drugom mandatu. Čovek je napustio osnovnu školu u drugom razredu da bi radio i doprinosio svojoj siromašnoj porodici i naučio je da čita tek sa 10 godina. Danas, on je figura koja iza sebe ima i veliku ljubav naroda i popularnost zbog smanjenja spoljnog duga Brazila i pomoći milionima Brazilaca da izbegnu siromaštvo, al’ takođe, ima iza sebe i ozbiljne koruptivne optužbe, pa i robijanje o istom trošku, jedna kompletna politička ličnost.

Najbolje deonice filma su upravo one koje se bave kontroverzama brazilskog političkog života – od razvlašćivanja Dilme Rousseff (imala je dobar rejting u narodu, ali je lagala javnost o deficitu državnog budžeta, te je izgubila podršku javnosti, a batice u Kongresu su već uveliko imale loše odnose sa njom – pa je bilo samo pitanje vremena kad će biti uklonjena sa pozicije), koja je došla na mesto predsednice posle Lulinog prvog mandata, pa do politike Jaira Bolsonara, predsednika Brazila pre Lulinog drugog mandata (daleko kontraverznija figura i od Lule i od Dilme – potcenjivao COVID u javnosti, zalaže se protiv istopolnih brakova, marginalizovanih društvenih grupa, abortusa, planirao vojni puč da bi ostao na vlasti itd.). Ono što je problem ovog filma i kako izlaže svoj sadržaj jeste: nedostatak nepristrasnosti kod Stonea i konvencionalnost izlaganja (forme) jedne AL JAZEERA reportaže (malo klipovi sa youtubea, malo – ja tebi serdare, ti meni vojvodo- talking heads Lulinih izjava).

Stone otvoreno pokazuje svoje divljenje protagonisti, umesto bivanja neutralnim posmatračem, postavljaljući mu lagana pitanja, ni ne pokušavajući da ga preterano izazove

ili izvuče nešto o čemu ne bi pričao u javnosti tek tako, a s druge strane, baca i senku na njegove protivnike, bez ozbiljnijeg otvaranja pitanja korupcije u Lulinom životu. Iako ovaj tromi, ne preterano inspirisani dokumentarni film skreće pažnju na mešanje stranih faktora u državna pitanja i pokušaje da se diskredituju levičarski pokreti i vlade, ovaj, poprilično, idealizovan potret jednog predsednika uskraćuje publiku za detaljan, nepristrasan presek jedne bitne političke ličnosti. Samim tim, uskraćeni smo i za emotivan odnos prema sadržaju. Šta da se radi, nije ni Stone više u godinama da bude suptilan, vešt propagandista, jer to koliko nas ovde očigledno -hrani- jednom stranom priče ume da bude frustrirajuće. Da sumiramo – koga zanima entry level latino politike, nek izvoli slobodno, pa nek onda pređe na Argentinu, Venecuelu i tako dalje i neka skuplja političke Avengerse, ja idem na neku drugu stranu.

WISDOM OF HAPPINESS

Ovaj dugometražni masterklas Dalaj Lame, koji umiruje samo svojim prisustvom, dok nam priča kako da živimo slobodnije i budemo u skladu sa unutrašnjim mirom, ne bih mogao nazvati filmom, već bukvalno predavanjem jednog čoveka koje je praćeno slikama i snimcima, komplementarnim uz njegovu priču.
Možete ovo nazvati kolekcijom youtube stock videa, muzike i motivacionog govora i bićete u pravu. Možete reći da je ovo klasičan motivacioni video sa društvenih mreža (ili da deluje kao AI generated celina) i da ga to pojeftinjuje kao filmsko iskustvo i opet ćete biti u pravu. Možete da lagano svrstati u hope core, nebitno je, jer u ovakvim suludim vremenima, ovaj meki optimizam je baš ono što nam je svima potrebno. Možda nekim gledaocima sve ovo zvuči kao neko opšte mesto, al’ kad sve to priča Dalaj Lama, i prepustiš mu se, počinješ da se podsećaš da ne mora toliko stvari ozbiljno da se shvata u životu, kao i to da prava sreća nikad nije imala izvor u nečemu materijalnom ili nekom postignuću, već u saosećanju i u konekciji sa drugim živim bićem.

Ovo delo je kao neka mantra: prosto, jednostavno, podseća te iznova da nastaviš dalje. Ali moram da priznam da je Dalaj Lama najvredniji faktor ovde, do te mere da bih ga samo slušao šta priča, a videe, slike i ostale zvukove izbacio.

MIRROR NO. 3

Kako ogledalo broj 3, kad ne znamo ni gde su prva dva? Da li je ovo treći deo trilogije? Ono što prvo upada u oči, kad je ovaj film u pitanju, nije baš najelegantnija montaža. Potom, nedovoljno sadržaja za dugometražni film. Dalje, misterija između likova koja ih više čini čudnim i neprimerenim (dok se ne otkrije jezgro misterije), nego što nam ih emotivno približava. Film nam ne pruža mnogo toga sem dobre glume (iako nisu svi dovoljno harizmatični, a ni likovi nisu mnogo prijemčivi) i iščekivanje obrta na kraju, narativnog delić a koji nedostaje da bi se pripremao teren za emotivnu katarzu.

Problem je što predugo premalo znamo o likovima, da bi postajala ikakva prava konekcija i onda ceo taj momenat topline između dve izgubljene, emotivno ranjene žene, koji kulminira u shvatanje starije žene da mlađa ne može da joj glumi zamenu za ćerku, ne udari emotivno kako bi trebalo.

HYSTERIA

Nažalost, ni blizu histerično i tenzično kao što sam se nadao. Ne bih ovo nazvao trilerom (nema tog tipa stilizacije i manipulacije gledaocem), ne operiše ovaj film na tom nivou. Ovo je jedna solidna, tiho napeta, polemička slowburn drama sa izuzetnom glumom i takve smo filmove smo puno puta imali prilike da vidimo npr. na FAF-u.

Ne mogu da ne kažem da nije bilo izvesne doze frustriranosti, otkom gledanja ovog filma, koji je prepun odličnih ideja, al ga sabotira nedovoljno dobra egzekucija. Možda zbog nedostatka fokusa. Incijalno me je premisa „ščepala“: „Nemačka filmska ekipa snima film o slučaju spaljivanja kuće turske porodice, od strane neo-nacista, u Zolingenu, 1993. i zanesu se malo više u rekonstrukciji događaja, pravim spaljivanjem kopije Kurana, za potrebe svog filma, što izaziva nemir među članovima ekipe, koji su islamski migranti“. Već osećam talase tenzije koji potencijalno mogu da se proizvedu, kao i zanimljive načine za bavljenje nekim škakljivim pitanjima.

Nažalost, ta premisa postepeno odlazi u zaborav, dok se film fokusira na lanac nesrećnih događaja u životu mlade asistentkinje režije, iz pomenute ekipe, počevši od momenta kad izgubi ključeve od stana reditelja filma. Možda nekome bude smetala njena trapavost, dok ja ne mogu da se otrgnem utisku da bi film ili ubrzo bio gotov ili bi nastavio da teče na mnogo zanimljiviji način da je ona odmah priznala da je izgubila ključeve, umesto što je krila. I tu film polako ulazi na jednu filmsku ničiju zemlju – niti je dovoljno triler, niti je dovoljno drama. Makar je nepredvidiv.

Da se vratim na zaplet – kada nestane filmska traka, sa kobnog snimajućeg dana (meni je, lično, malo nategnuto da se danas nemački indie film snima na filmskoj traci, al’ ajde), izbeglicama u ekipi se momentalno pripisuje krivica. To je odlična šansa za bavljenje jednom jako ozbiljnom temom, al’ i to postaje manje važno u odnosu na gubitak ključeva. Ironija da reditelj migrant okrivljuje ekipu izbeglica, koja mu radi na filmu, jedva da je dotaknuta, a publika je primorana da se fokusira na ličnu dramu i problem mlade asistentkinje.

Ipak, onoliko koliko autor uspeva kroz film da polemiše o društvenim strukturama, rasizmu, sistemima verovanja i nasilju, makar ne gazi u stereotipe i ne pokušava da previše objašnjava stvari kroz dijalošku ekspoziciju… osim samog kraja. Na kraju nam se, kroz dijalog koji predugo traje i ubija sav momentum do tada izgrađen, objašnjava i kroz dijalog razrešava, celokupna dramska struktura, dinamike moći, nesporazumi i sukobi između likova i to se onda još malo oduži. Ili je meni subjektivni utisak bio takav jer je film do tad drugačije bio vođen i više smo iz dela sudili o likovima. Moram, takođe, da napomenem kako, na kraju filma, početna premisa sa spaljenom kopijom Kurana i rasizmom druge generacije izbeglica u Nemačkoj, uveliko su nepostojeće. Ako ovome dodamo i isforsiran ozbiljan ton (ima solidne klaustrofobije, neću da lažem) većeg dela filma, pomislim da je ovo mogla biti i slapstick komedija o greškama jedne asistentkinje (odlična Devrim Lingnau, kao i ostatak podele (oživljavaju likove koliko god mogu jer je većina likova nedovoljno razvijena na papiru) – jedan od glavnih razloga da se ovaj film pogleda). Ono gde film čvrsto stoji na nogama jeste prikaz toga kako privilegovanost može da zamagli objektivnost liberalima, pa na površinu izlazi to da nisu toliko „dobromisleći“ koliko se mislilo, već se stvara osećaj kao da oni, zapravo, samo eksploatišu izbeglice za potrebe filma koji može da ode daleko, po pitanju marketinga i festivala (to je ono što iole čini kraj filma vrednim). I kao što je ovde u filmu nestao materijal sa kobnog snimajućeg dana, možda je ekipi filma „Hysteria“, nestao hard sa boljim krajem, ko zna…

Jako je uverljiv prikaz pravog filmadžije koji, dok mu gori kuća, spašava materijal svog filma, s tim se jako identifikujem.

RYUICHI SAKAMOTO – OPUS

Postoji nešto romantično, a ukleto, u činjenici da gledaš poslednji zabeležen klavirski koncert jednog od najvećih kompozitora našeg vremena. Poslednji, jer ga više nema. Koncert, koji ti zaključa čula i pažnju od prvog tona, a onda emocija i predanost muzici koja nosi njega, tokom sviranja, nosi i gledaoca.
Postoje dva momenta koja su mi se posebno istakla: prvi se desi ranije tokom filma-koncerta, gde imamo prilike da vidimo nešto što se obično pegla u montaži, kako bi slika o bavljenju umetnošću jednog čoveka bila potpuno ispolirana. Ali ne i ovde, gde imamo priliku da vidimo kako jedan od najvećih kompozitora na svetu, odsvira par pogrešnih tonova. To me je toliko zbližilo s njim, na čisto ljudskom nivou, kroz spoznaju da je on samo čovek, iako sam došao da gledam i slušam kako svira ‘legenda’. Činjenica da je on dopustio da se i ovo vidi o njemu, da i on greši (što svi prećutno znamo, to da svi grešimo, no kad gledamo ovako čuvene ljude na delu, to često prenebregnemo, jer očekujemo savršenstvo), ali da ga to ne remeti previše, da je to deo njega koji on prihvata i sa kojim je potpuno okej, pa nastavlja dalje sa svirkom, bez mnogo zadržavanja, što ga čini pristupačnijim i još više legendarnim.
Drugi trenutak je kad, nakon većeg dela koncerta, tokom kog je koliko-toliko uspevao da drži ozbiljnost i fokus, počne noga da mu se trese na pedali – to je bio vrhunski, neočekivani suspence.

Ovo je jedan mali, a veliki koncert (kao da gledamo neku vrstu “poslednjeg milovanja” između instrumenta i muzičara, kraj jedne ljubavne priče, kroz njegovo lice, tehniku, slobodu i ruke tokom sviranja, pokrete, odnos sa dirkama, štimovanje, njegova noga koja se trese na pedali, ali muzika ne sme da trpi, muzika je veća od čoveka) koji na čoveka (koji se prepusti) ostavlja utisak kao kad su bogati amerikanci slušali Liberačija kako svira na zlatnom klaviru i ostavlja im utisak uzvišenosti. Šalu na stranu, ovo je izuzetna selekcija najvećih (i najpoznatijih) radova velikog kompozitora Sakamotoa. Crno-bela fotografija nas dodatno fokusira na muziku, Sakamotoa lično i daje nam osećaj vanvremenosti. Ako volite klavirske koncerte i filmsku muziku, ovo će vam doći kao meditacija sa katarzom na kraju.

UNDER THE VOLCANO

“Zone of interest” porodice iz Ukrajine na letovanju na Tenerifima dok se u otadžbini dešava rat. E, sad, kad imam pažnju art house snobova, da se pozabavimo i ostalim čitaocima.

Sitne tenzije, veće tenzije i potisnute emocije koje rastu unutar familije iz Ukrajine, koja tokom odmora na ostrvu sa vulkanom, shvata da je počeo rat u njihovoj domovini, te produžavaju ostanak na ostrvu, dok gledaju ‘de će, šta će, a sve vreme je tu vulkan, i to je kao metafora da su svi oni pod nadstrešnicom, ovaj, vulkanom emocija, koji samo što nije pukao.

A sad ozbiljno: ovo je sigurno delovalo dobro na papiru:

Porodica ne može kući, al’ šta porodica sad na ostrvu da radi?

Možda je poenta u tome što ne mogu ništa da promene da poboljšaju svoju situaciju, pa onda, manje više, ne rade mnogo šta tokom trajanja filma. Mogu ja da gledam i film gde se, na mikro planu odnosa i likova svašta dešava, dok se spolja, naizgled, ništa bitno ne dešava, al’ da više osetim očaj i potisnute emocije, čiji intenzitet raste, pravi konflikte, probleme, da to vodi ka nekoj katarzi. Ovako, film ume da deluje monotono, jer se već u drugoj polovini osećamo kao da smo sve videli što je potrebno. Kao da su autorima koncept i poruka bili bitniji od drame, emocije i zapleta.

I da li to što rade (ili ne rade) može biti zanimljivo sa ovako siromašnom karakterizacijom – tata je bespomoćan i sjeban, maćeha je hladna, ćerka je blago letargična i ne priča mnogo. Najviše vremena provedemo sa ćerkom, čija je tišina možda posledica adolescencije, al’ nije mnogo zanimljiva za iskusiti, jer nema mnogo slojeva iza ćutanja. Jedine dve scene sa ćerkom (i u celom filmu) koje su mi izazvale emotivnu reakciju, gde je pokazala i neke druge boje, jesu scena improvizovanog dijaloga, na teniskom terenu, između oca i nje, o ljubavi i muzici, kao i scena kad drugarica zove ćerku, ubrzo nakon što je porodica saznala za rat u svojoj zemlji i pita je, potpuno ignorantno, zašto je nema na društvenim mrežama, a naša junakinja ne može dovoljno da joj objasni da joj nije do Instagrama dok joj je zemlja u ratu, a ona ne zna kako će i da li će se uopšte vratiti.

Čini mi se da film samo dodirne, a nikad ne krene dublje da istražuje poteškoće bivanja u središtu rata u ovom modernom, otuđenom svetu.

Ukratko – mislim da bi ovaj film mnogo više profitirao kao kratki metar.

FIUME O MORTE

Našmrkani egocentrični fašist…. ovaj, pesnik, dramaturg, avanturista i političar Gabriele d’Anunnzio, tvorac Benita Musolinija kakvog znamo, dobio je ovde savršen postmodernistički portret, u vidu jako kreativno sprovedene igrano-dokumentarne strukture.

U igranim delovima, angažovani su žitelji Rijeke, od kojih je većina bez ikakvog glumačkog iskustva. Dovoljno je bilo da liče na istorijske aktere okupacije Rijeke, od strane Gabrielea i njegovih poklonika, ubrzo posle Prvog svetskog rata. Sama činjenica da većina njih ne ume da glumi, a ozbiljno su shvatili zadatak, što se izrazito vidi pred kamerom, u mešavini sa kompetencijom i profesionalnošću iza kamere, kao i apsurdnošću i dekadencijom cele okupacije i njenog pokretača Gabrielea, stvara jednu izuzetno duhovitu alhemiju naive koja me podseća na rane radove Srđana Karanovića. Tome doprinosi dodatno i oponašanje fašista, njihove posture, retorike i osećaja bitnosti.

Ono što je naročito dirljivo u svemu ovome jeste to da tim konceptom naivne rekonstrukcije okupacije, i života tokom iste, Riječani konačno preuzimaju kormilo nad istorijskim narativom sopstvenog grada, koji je dugo bio u rukama d’Anuncijevih poklonika, istih onih koji su ovaj događaj mitologizovali i glorifikovali. Uostalom, jedna Riječanka u filmu i kaže kako je za njih Gabriele mrlja iz prošlosti, koju su mnogi i zaboravili, a Italijani mu podigli spomenik u Trstu.

Naročito mi je slatko pao smeh zajedno sa akterima kad ispadnu iz uloge, jer em nisu profi glumci, em ne mogu ni sami da veruju šta rade i izgovaraju. To daje osećaj prisnosti publike sa njima, kao i činjenica da su i njihove lične priče inkorporirane u film.

A što se tiče dokumentarnih delova, odnosno, istorije događaja, samo ću reći da je Gabrijele, na vrhuncu ubeđenosti u svoju veličanstvenost i izuzetnost, odlučuje da pokrene lokalne izbore, da potvrdi sebi kako ga svi žitelji okupirane Rijeke vole. Rezultat je pokazao da ga većina ne podnosi, Gabrijele obara glasanje, a njegova vojska zaplenjuje sve fotografije. S druge strane, imamo i momenat manje kulminacije tenzija gde su Italijani lomili sve neitalijansko po Rijeci, pa su u zanosu destrukcije, polomili i švedski konzulat, pa je palo izvinjavanje. A tu je i čitanje Ustava o građanskim slobodama koji nikad nije primenjen. Da nisam naveo da su u pitanju Italijani i događaji od pre 100 godina, mnogi bi pomislili da je u pitanju neko novije dešavanje iz naše, hrvatske ili bošnjačke politike.

Jedini problem koji imam, sa ovim posebnim filmom, jeste osećaj da u drugoj polovini malo ulazi u repeticiju, gde se autorska ekipa možda previše zaljubila u svaki detalj koji izlaže (ne krivim ih, priča je ludilo), te sam sticao utisak da gledam malčiceee dužu quirky istorijsku lekciju koju nam predaje Nathan Fielder, no i ta druga polovina nudi mnogo zadovoljstva za avanturiste-gledaoce.

GEORGE MICHAEL – PORTRAIT OF AN ARTIST

Jako volim dokumentarce o problematičnim, duševnim, talentovanim muzičarima, a Georgios Kyriacos Panayiotou, odnosno, George Michael, svakako je bio jedan od njih. Ono što ne volim kod takvih dokumentaraca je kada su montirani sekirom (taman nam neka deonica njegovog života postane zanimljiva, završi se, idemo dalje), plitki, kada pokušavaju puno toga da natrpaju u manje od 2 sata (ignorišući činjenicu da je platno za ovu sliku možda ipak mini serija, a ne film koji izgleda kao klasičan TMZ estradni dokumentarac, čiji producenti žele da izmuzu što više iz posthumnog porasta popularnosti osobe koja je u središtu priče, a naročito loših odluka te osobe, pa malo deluje i eksploatatorski (iza ovoga stoji menadžer WHAMa! što stvar čini još gorom), pa film onda deluje zbrzano).

Nema ovde mnogo novih informacija o Georgeu, sem ako niste u materiji ili niste gledali Netflixov WHAM! dokumentarac. Ima tu relevantnih sagovornika (Steve Wonder, Stephen Fry, Terence Trent D’Arby), a ima i nekih koji ga nisu ni poznavali, poput Piersa Morgana (čoveka koji je skoro branio NATO agresiju nad Srbijom u razgovoru sa Tuckerom Carlsonom, morao sam ovo da bacim ovde), i te izjave se uglavnom zasnivaju na „Čini mi se da bi on uradio ovo ili se osetio ovako…“ ili „Ja mislim da je on…“ počecima, koje nemaju nikakav temelj u stvarnosti.

LIZA – A TRULY TERRIFIC ABSOLUTELY TRUE STORY

Eee, ta vremena kad su nepo bebe bile talentovanije nego danas…

Ono što ovaj dokumentarni portret, koji pati od identičnih boljki kao i onaj o Georgeu Michaelu (samo ne u tolikoj meri, a to su manjak fokusa, forma estradnog portreta koji bi više da se osloni na skandale nego ličnost, kič tranzicije između životnih perioda, pretrpanost), dobro radi (iako toga ima i u filmu o Georgeu, dok ne postane jahanje njegove depresije i njenih posledica) jeste prikaz Lize kao ljudskog bića. Kako se iza njene veće-od-života ličnosti i bivanja ćerkom legendi filma Vincenta Minellija i Judy Garland, krije devojčica koja hoće da bude dostojna slike i prilike svoje majke. Vidimo njenu ranjivost, upornost, nedostatak sujete i želja za učenjem, duhovitost, želju za ljubavlju, koja je okrnjena nabrajanjima njenih ljubavnih veza i partnera, jer to vole ljudi da vide kod poznatih, jelte.

Ono što je dobro kod tih deonica jeste što se vidi koliko je od tih odnosa učila, naročito od partnera koji su u srodnom zanimanju sa njom. Tu su razni njeni metnori: uvrnuta tetka Kay (najviše ju je gurala na početku), kultni šansonjer Charles Aznavour (najveći uticaj na pevanje i scensku ličnost, prvi korak ka odvajanju od majčine senke), legenda plesa i mjuzikla Bob Fosse (u čijem je „Cabaretu“ eksplodirala), modni ekspert Halston (bitno uticao na njen imidž i izgled).

Svi oni uticali su na njeno oslobađanje, kroz iskrenost i harizmu i cementiranje njenog identiteta i samopouzdanja.

Pored toga što svi znamo njemu zvezdanu harizmu, ono što se ovde isporučuje jeste i Liza kao topla osoba i veran prijatelj. Pošto nije imala decu, ona je od prijatelja napravila svoju „produženu“ porodicu. Čak je bila i kuma deci nekih od njih i volela ih je kao svoju decu. Takođe, mislim da kad je fokus na Lizi i potretisanju nje kao osobe, film zanimljiviji nego kad je fokus na ljubavnim aferama i roditeljima. Mislim da bi svako trebalo da živi život tako da o njemu ljudi pričaju kao ovde o Lizi.

ARZE

Film snimljen na 21 lokaciji za 23 dana. Protesti i kovid odlagali snimanje. Ukradeni skuter jedne majke u Bejrutu, koji joj je neophodan za posao, vodi je u očaj, ali ne i odustajanje. Tu su i agorafobična sestra i sin tinejdžer, da stvar bude komplikovanija. Reklo bi se: libanski „Kradljivci bicikala“. Muka i iza i ispred kamere, al’ se ta muka nosi s ponosom i dostojanstvom. Ovaj film je malo prelagan u izlaganju svoje priče da bi stvorio pravu tenziju, al’ ima jako zanimljive uvide u socio-ekonomska pitanja svoje zemlje, tenzije različitih društvenih grupacija i porodične dinamike.

Baš kroz tu lepršavost i laganost, film izbegava patetiku i mizeriju jer duboko veruje u svoje likove.

Koristi maksimum od Beiruta vizuelno, prelep je za gledanje u mizankadrovima. Odnos majke i sina je jako topao i prijemčiv. Odličan rad sa neiskusnim glumcima i naturščicima, naročito za debitantski film. Ono gde debitantkinja Mira Shaib radi vrhunski posao jeste u prikazu težine na plećima jedne žene i kako to na nju utiče, kao i osećaj da svakog trenutka može da bude i gore. To pokušava da olakša kroz komediju, al’ tu nije dovoljno kreativna, više joj leži straight forward drama.

Moglo je više sudara kultura da bude i da se malo pozabavi i segregacijom u svom gradu i zemlji, al’ nije presudno.

2ND CHANCE

„Istina je, verovatno, najpipavija i najiluzornija stvar u našem univerzumu“. Mudre reči protagoniste ovog filma, čoveka koji je sudio o umetničkim sposobnostima žena prema tome koliko su uspešne u čitanju porno magazina glasom Sime Lovca iz „Looney tunes“ univerzuma. Ramin Bahrani (99 HOMES, THE WHITE TIGER), američki je reditelj, iranskog porekla, poznat po igranim filmovima, ovde ulazi u teritoriju dokumentarnog, i to izgleda jako zanimnljivo. U centru filma je Rchard Davis, čovek koji je smislio i napravio moderni pancir, koji može da se sakrije od vidljivosti, ispod odeće, čisto iz sopstvene samopromocije i bogaćenja, pod izgovorom da je to „za veće dobro“.

Naziv filma „2nd chance“ („Druga šansa“) jeste i naziv Davisove kompanije za proizvodnju pancira, a Ramin taj naziv koristi kao svetionik da bi dopreo dublje u pravu prirodu „druge šanse“. Davis (kako u intervjuu, tako i u arhivi) s ponosom priča o tome „koliko je života spasio“, odnosno, koliko je policajaca ostalo u životu zbog njegovog izuma. Takođe, s ponosom priča i o ponudi koju je nudio mušterijama: predstavnicima policije i vojske. Ako, u samoodbrani, ubiju svog napadača, dobiće od njega besplatan pištolj, a ako napadač preživi, onda ništa od poklona.

Bahrani načinje ovde neke jako zanimljive stvari za koje bih voleo da su produbljenije – kako to da jedan seljak vidi nasilje (ili njegov potencijal za nasilje) gde god da ode (a onda je to unovčio kroz pancire, čiji uspeh mu je postao zamena za ličnost i, donekle, nahranilo, njegovu potrebu za ljubavlju drugih ljudi, kako kaže jedna njegova bivša žena)? Kako je znao da je najbolji način da proda svoj proizvod policajcima – strah (kroz priču o kriminalcima-prekršiocima zakona kao neprekidnoj pretnji po policiju i da ih samo njegov proizvod može sačuvati)? Kako mu je palo na pamet da iskoristi teroristički napad 11. septembra 2001, da proširi svoj biznis na vojsku? O podmićivanjima da ne pričam. Sama naznaka tih stvari, i njegova mešavina ponosa i humora, kroz koji priča o svemu (ne mnogo o ovim temama, naravno), dosta govori o njemu, a ništa što govori nije dobro. Postavlja se pitanje – da li je on sociopata, komuplsivni lažov Ili je samo predugo okružen podržavaocima i navukao se na sliku sebe kao velikog spasioca kroz proizvod koji je napravio?

Znamo samo da je bivanje vrcavim biznismenom tek jedna njegova strana ličnosti.

Ono što, takođe, nedostaje je da vidimo više materijala njegovih promo videa (mini akcionih filmova) i reklama za svoj proizvod, koje su urnebesne, na sličan način kao i rekonstrukcije u “Fiume o morte”, samo što ovaj zdepasti čikica Davis nema trunke ironijskog otklona prema sebi, pa je svaki video čak i mnogo smešniji zbog toga. A kako da sebe ne gleda ozbiljno kad je 192 puta testirao svoje pancire. Na samom sebi. Pucnjem iz pištolja. Pravim mecima.

Ramin uspeva da pruži podtekst “američkog mačizma” i “fetišizacije oružja” kroz Davisa i njegovu komplikovanu, kontradiktornu ličnost. Kroz film shvatamo da nije dopreo samo do policije i vojske (čak je i predsedniku uvaljao svoju robu) i širio mrežu prodaje gde god je to moguće. On je prodavao i sebe samog, kroz svoje kampanje sa lepim devojkama, oružjem i njim u sredini. Prodavao je viziju o sebi kao modernom Prljavom Hariju-donosiocu pravde za Ameriku. On je, kroz način kako sebe vidi, postao metafora Amerike same: apsurdne, fascinantne i zastrašujuće. Čini mi se da je bilo malo lutanja oko toga kako da se završi film, al’ kad dođe poslednji kadar – mnogo toga dođe na svoje mesto.

UN AMOR

Ovo je priča o usamljenosti i postepenom urušavanju svog JA jedne mlade žene, koja se privremeno doseljava u jedno špansko selo. O suptilnim, i ne tako suptilnim načinima, da se muška (nad)moć nad ženom ispolji degradirajuće po nju: direktno i agresivno, poput čoveka koji joj izdaje kuću, onda suptilno, intruzivno kontrolišući, poput njenog komšije, koji ne želi da se tako lako pomiri sa činjenicom da ga je stavila u zonu prijateljstva, i na kraju imamo njenog ljubavnika i njegovu enigmatičnost, koja se ogoli na egoizam. Za sve njih, ona je, više manje, seksualni objekat.

Ona nije gospodar čak ni u svojoj kući, koja truli i prokišnjava, dok se u njoj skuplja grudva frustriranosti. Od starta osećamo da ona ne pripada selu, iako je na početku mislila da će najbolja ideja biti da se skloni iz preskupe metropole i radi na miru.

I shvatamo – patrijarhat je apsurdan, sistem je rigidan, a selo je lonac pod pritiskom za bilo koga ko tu ne pripada, naročito za ženu iz grada.

Čini mi se da autorka Isabel Coixet želi da nam prikaže nihilistčku opresiju nad junakinjom u vidu crne komedije, a feministički bes, koji polako tinja u njoj, provlači kroz apsurd. Usput, mislim da meša dubinu i dijalošku ispunjenost. Umesto da malo više veruje tišinama i osloni se više na vizuelno, u značenjskom smislu, ispada kao da je tišina za nju preopasna, a apsurd se hrani tišinom, počiva na njoj, na iščekivanju. Ovde, apsurdni crni humor nikad ne izbije do kraja kako treba jer je ugušen besomučnom logorejom. Dijalog je previše ekspozitoran, svaki gest je objašnjen, svaki simbol istaknut. Da li publika mora iznova i iznova da svedoči nasilju (psihičkom najviše) da bi poverovali glavnoj junakinji?

Ovaj film je istovremeno hrabar i samozaljubljen, saosećajan i klaustrofobičan, autentičan, ali ugušen načinom vođenja priče i sopstvenim simbolima. Možda, kroz to kako je postavljen, iz njega izlazi slučajan nivo iskrenosti: ne feministički apsurd, nego iscrpljujući haos opstanka – previše reči, previše teskobe, previše ljudski. Ovaj film dokazuje, protivno samom sebi, da je nekad tišina najradikalniji krik, a rediteljima bih zabranio da završavaju filmove katarzičnom igrom (i vrištanjem, pride), preizlizano je već, a bogami i pretenciozno.

DEČIJI DODATAK

HOW TO MAKE MILLIONS BEFORE GRANDMA DIES – volite svoje bake, nedostajaće vam.
 Pogotovo ono kad vas gledaju onako tupo, a milo, kao da gledaju kroz vas, al’ nebitno je, toplina ljubavi vas preplavljuje. Mislim dan danas nisam ni na 30 posto da tako samo energijom pružim ljubav. 
Sve bih dao za 10 sekundi toga.

VUDE, POBEDIO SI! – film me je kupio još od uvodne špice, kad se logoi produkcija, ko-produkcija i ostalih finansijera pojavljuju u ritmu vokala glavnog junaka kratkog animiranog filma „Surogat“ filma koji je doneo jedinog Oskara u Jugoslaviju. Oskara koji je više prokleo našeg protagonistu (osnivača „Zagrebačke škole animiranog filma“ i jednog od najčuvenijih animatora „Zagreb filma“) nego što mu je dobra doneo, od momenta kad je odlučio da ne ode za Ameriku, da tamo živi i radi, nego da ostane u Hrvatskoj i tu doprinosi, a ista ta Hrvatska ga je posle sažvakala i ispljunula.

Ovaj inovativan i izrazito upečatljiv dokumentarni portret Duška Vukotića, legendarnog hrvatskog animatora i reditelja, odmah nakon gledanja me je naveo da neke njegove kratke animirane filmove repriziram, a neke po prvi pogledam.

Jako zanimljiva mešavina arhivskog materijala iz Duškovog, kako radnog, tako i privatnog života (ali i istorijskih momenata zemlje u kojoj je živeo koji su itekako uticali na njegov život, nažalost, najčešće negativno, naročito tokom ratova devedesetih, kada je on, kao Crnogorac poreklom koji živi u Hrvatskoj, odstranjen iz javnog života, ali i iz sopstvenog zanimanja), relevantnih sagovornika, čiji je glas više naracija uz prizore liminalnog prostora Duškovog života (sada kad ga više nema) nego što ih vidimo, kao i prizora iz njegovih filmova, savršeno doziranih i implementiranih u narativ.

Ovaj je film je jedna gorka lekcija o tome kako su umetnici na nišanu svakog sistema, da prvi stradaju kad krenu društveni potresi I da je jedna od najgorih stvari koju smo kao civilizacija dozvolili da se političari mešaju u umetnost i odlučuju, umesto samo da joj doprinosem jer je to njihov najzdraviji kapacitet.

FROM HILDE, WITH LOVE – odiše hladnoćom, isprana fotografija, emotivno isuviše prigušena, low energy gluma, neupečatljive lokacije i jedan jednostavan zaplet, ni sa čim karakterističnim u autorskom pristupu, sve to čini ovo krajnje efemernim i zaboravljivim iskustvom.

MAGAZINE DREAMS – border line autistični, steroidima razjebani crni Travis Bickle ovog filma, u posvećenom tumačenju Jonathana Majorsa, pokušava da postepeno stvara sve veći mrak koji guta glavnog lika, al opštemestaški, predvidivi scenario ovom filmu ostavlja opciju da to čini samo na nivou audio-vizuelne atmosfere, a ne mogu reči da Majors ne doprinosi svojim intenzitetom al nedovoljno da se film izdigne iznad opšteg mesta. Skoro svako fizičko pucanje glavnog lika ili neki čin nasilja koji se dogodi mi se čini previše ekscesivno, a malo i konstruisano.

Fotografije: Slobodna zona, PROMO