Kao mala, obožavala sam filmove i serije u kojima su glavni likovi mojih godina. Trenutno, sa trideset i nešto, najviše mi prijaju fiktivne priče o pogubljenosti i rastrzanosti likova koji imaju isto toliko godina, romani o vezama milenijalsa, komične serije o mladim kevama koje ne mogu da se sastave u žongliranju novih uloga i naravno, postapokaliptični scenariji sci-fi scenarija o vanzemaljcima, epidemijama i smaku sveta koji čine da svakodnevnica bude bar iole podnošljiva. Normalno je da nam najviše prijaju likovi sa kojima se najlakše povezujemo, identifikujemo i čija iskustva su nam bliska. Međutim, čini mi se da nam u određenom periodu to prija malo intenzivnije i zauzima važno mesto u izgradnji daljih životnih narativa, a to je period odrastanja i coming of age ostvarenja koja to beleže.
Filmovi o odrastanju su jedan od najpopularnijih žanrova kod ljudi svih uzrasta, možda zato što često vraćaju osećaj nostalgije iz vremena kada smo bili na pragu zrelosti, podsećaju na prekretnice ili na niz naizgled mini iskustava koja nas čine onim što jesmo. Oni mogu biti okidači za neke najranjivijije i najličnije trenutke naše mladosti, ma koliko radnje bile smeštene u neke paralelne univerzume. Do današnjeg dana lik sa kojim sam se najviše mečovala je i dalje Hari Poter, samo zato što je u prvoj knjizi imao isto godina kao i ja dok sam je čitala i mučile su ga slične stvari.
U mnogim filmovima postoji ta tačka u kojoj je protagonista ili progonistkinja primorana da odraste i suoči se sa nekim novim iskustvima, problemima i ulogama. Poput šamara, pred njom se nacrta neka stena u vidu neočekivanog događaja, osećanja ili spleta okolnosti. I ponekad, hraneći se ovim filmovima i dalje tragamo za tom tačkom.
Danas gutam svaki film o odrastanju koji se pojavi, tripujući da će me učiniti večno mladom baš time što će me vratiti na određene trenutke, ili time što će učiniti da ti trenuci tinjaju u meni zauvek. Nedavno sam se, tragajući za okidačima u sebi, setila omiljenog filma o odrastanju koji sam gledala upravo dok sam – odrastala. I pogledala ga ponovo.
Film “Now and then” izašao je 1995, ali sam ga prvi put pogledala nekoliko godina kasnije, kada sam imala godina otprilike koliko i devojčice na filmu, oko dvanaest. Ne znam zašto mi je on ostao upamćen kao “omiljen”, pa sam rešila da saznam.
Slogan filma bio je “In every woman there is the girl she left behind” i u njemu prolazimo kroz brojne dogodovštine družine devojčica, koje se na kraju okupe kao odrasle žene u tridestim. Dvadeset i pet godina kasnije saznajem da je ekipa koja je radila na filmu počev od rediteljke, scenaristkinje i producentkinje u potpunosti ženska. Seriju je pisala I. Marlene King, a režirala Lesli Linka Glatter, koja će kasnije upisati u svoj CV neka od velikih ostvarenja kao što su Walking Dead, Homeland ili Mad Man. Obe su radile na seriji Pretty Little Liers.
Ali to nije jedino iznenađenje koje me je dočekalo.
Film se vrlo temeljno bavi nekim fundamentalnim temama koje beleže prelazni period kasnog “girlhood”- a, počev od odnosa prema telu, razvijanju seksualnosti pa sve do građenja međuljudskih odnosa. Jedan od značajnijih kvaliteta filma je to što ove probleme tretira sa velikom dozom ozbiljnosti, shvatajući koliki su neki od njih važni i formativni u tom periodu. Dakle problem malih ili velikih grudi, ili dlaka ispod pazuha pogađa nas jednako kao informacija o smrti komšije, jer su u tom trenutku ti fenomeni nereševi i predstavljaju smak sveta, što retko ko u svetu odraslih prepozna i razume.
Kroz jedno leto, ispričana je priča o zoni između detinjstva i adolescencije, o trenutku kada shvatite da vam roditelji nisu savršeni, kada se njihove idealizacije polako urušavaju i kada skairate da se ponekad dešavaju loše stvari na koje ne možete da utičete. U ovom slučaju to je i leto kada junakinje otkrivaju dečake, ali i sebe: kada Tini puni svoj brus pudingom od vanile, a Roberta oblepljuje grudi trakom da bi izgledale manje. Devojke se suočavaju sa sobom u glavi i telu, ali i sa komplikovanim procesima koji zauvek ostave trag u vašoj ličnosti, iako se nekad čini da samo protutnjaju pored nas: razvodom, smrti, ubistvom.
U periodu kada sam gledala ovaj film deo koji se bavi devojčicama mi je bio zabavniji, a sada sam više pažnje posvetila onome što je došlo posle i odakle radnja filma zapravo i kreće. Prijateljice iz detinjstva Tini, Roberta, Samanta i Krisi ponovo se okupljaju u svom rodnom gradu, jer se jedna od njih porodila. Nisu se videle skoro deceniju. Tini, TV zvezda, zauzeta je trećim razvodom. Samanta, spisateljica naučne fantastike, izbegava klaustrofobiju malog grada po svaku cenu. Samo Roberta, ginekološkinja koji živi u blizini, redovno viđa Krisi, domaćicu koja se udala za ljubav iz srednje škole. Film maestralno prikazuje taj nespretni ponovni susret između nekada bliskih drugarica koje su se udaljile. Naročito susret žena koje jedna drugoj znaju najintimnije tajne iz detinjstva, od njihovog prvog slomljenog srca do toga koju kuglu sladoleda najviše vole, ali koje je život bacio na različite strane.
Iako su kritike tokom devedesetih ovaj film ocenile kao “zabavan”, “prosečno dobar” ili “žensku verziju Stand by me”, sa ovim vremenskim osvrtom čini se da je on bio prilično revolucionaran, otvoren i važan kada je reč o prenošenju ženskih iskustava na veliko platno. On možda nije bio najosvešćeniji ali definitivno utabao put za neka slična genijalna ostvarenja koja će kasnija nastati kakva su recimo Ladybird ili 21st Century Women.