„Odiseja“ me je naučila: potrebno je 10 godina

Marta Vasić piše o zavisti prema drugim ženama, besmislu modernog kancelarijskog posla i limerenciji na svom Substack blogu.

Nestrpljivost mi nagriza flekice na izlizanim baletankama. Želim dostavljača hrane za 15 minuta na mom pragu, automatski odgovor na sve medicinske nedoumice, fajl koji preuzimam pre nego što trepnem. Hoću da budem slavna spisateljica, wunderkind poput Tomasa Mana koji je sa samo 26 godina napisao Budenbrokove. Nemam živaca za odlaganje.

A onda na gigantskom filmskom platnu gledam film „Odiseja“ (2026) i setim se: potrebno je deset godina.

I

Odisej je deset godina proveo na plažama Troje, čekajući priliku za rat. Nakon pobede, krenuo je nazad na Itaku. Njene stene video je tek nakon deset godina putašestvija. U međuvremenu, bio je ranjen, povređen, uvređen i izdan više puta. Bezrazložna vatra u utrobi ga je ipak terala dalje, verno iščekujući trenutak kada će preći kućni prag.

Desetogodišnje putovanje isklesalo je njegovo telo, ali i duhovni svet. Odisej je doživeo metamorfozu koju samo intenzivan život može podariti. Lice izgubi bebeće crte. Postajemo osenčeni, višedimenzionalni. Čovek koji na kraju kroči na Itaku obučen u prosjačke rite nije isti čovek koji je u gizdavoj ratničkoj odori isplovio za Troju.

Režiser Ričard Linklater je veliki zagovornik višedecenijskog pristupa u svetu kinematografije. Boyhood prati iste glumce tokom perioda od 12 godina. Svake godine bi se ista glumačka ekipa okupila i nekoliko dana snimala odabrane kadrove. Trilogija Before fokusira se na Itana Hoka i Džuli Delpi, beskrajno šarmantan glumački duo koji glumi zaljubljeni par. Razmak između prvog i poslednjeg filma ove trilogije je čak 18 godina. Namesto odluke da prosto pronađe nove glumce i ubrza proces snimanja, Linklater pažljivo čeka da se životni brodolomi odraze i ispišu na licima glumaca, donoseći dodatnu dubinu njegovim filmovima.

Imala sam (ne)sreću da se od 2015. godine bavim kompetitivnom debatom. Nedavno me je neko upitao šta je potrebno za uspeh u ovom podosta niche štreberskom hobiju.

„Uglavnom je dovoljno da vežbaš deset godina i na kraju ćeš sigurno biti dobar“, izgovorila sam pre nego što sam stigla da smislim nešto dubokoumno. Mladić prekoputa mene imao je preneražen pogled.

Neretko je potrebno deset godina da naučimo da plovimo, saznamo kako da umirimo sebe u mirnim vodama i znamo kada je mirna voda samo miraž.

Veština dolazi postepeno, gotovo neprimetno. Do nje nema prečica.

Marketinški guru Set Godin u knjizi The Dip (2007) tvrdi kako svaki napor ka nečemu važnom donosi inicijalni period uzbuđenja i početničkog uspeha, nakon čega sledi dugačak i naporan pad. Dip je period tokom kojeg smo obeshrabreni. Brod kreće da se raspada, a posada planira pobunu. Odluke koje donesemo tokom trenutaka pada ključne su za potonji uspeh. Nekada pad bude pretežak za našu trenutnu mišićnu masu. Možda je pad pokazatelj da je naš pohod došao u ćorsokak i da ne možemo izaći iz njega. Godin u tim trenucima zagovara često odustajanje. Ipak, za ono veliko, teško i važno potrebno je prebroditi dip period. 

Mnogi odustanu tokom pada i to je razumno. Opsesija mora biti toliko snažna pa da potisne sećanje na sve izgubljene saputnike ili rane nanete od strane Kiklopove ručerde.

Snaga opsesije ne govori ništa o vrednosti poduhvata.

Nikada nećemo znati šta bi se dogodilo da je Odisej u nekom trenutku odlučio da prihvati sudbinu i otpusti kormilo. Opsesija je uvek vrednosno neutralna.

NASTAVAK TEKSTA PROČITAJTE NA BURO. SUBSTACK KANALU:

Naslovna fotografija: Profimedia