Granice nas inspirišu: Reditelj Neo Sora o umetnosti, iskrenosti i otporu
Strah je najlakši način da se proizvede privid saglasnosti
Neo Sora je reditelj čiji rad balansira između filozofskog promišljanja i vizuelne poetike, istražujući granice slobode, kontrole i kreativnog izraza u savremenom svetu.
Njegov dugometražni debi Happyend smešten je u blisku budućnost Tokija, gde pretnja katastrofalnog zemljotresa funkcioniše kao metafora za neprestani nadzor i strah koji oblikuju naše živote. Dvojica učenika, najbolji prijatelji i poznati nestašluci, svojim bezazlenim šalama pokreću niz događaja koji dovode do instalacije nadzornog sistema u školi i kroz ovu priču Sora postavlja pitanja koja nadilaze fikciju a to je, da li je privatnost danas iluzija, koliko je otpor moguć? Koliko smo danas iskreni prema sebi i okolini.
Film je premijerno u Srbiji bio prikazan na festifalu Slobodna Zona u Beogradu. U razgovoru, reditelj govori o tome kako umetnost ostaje poslednji prostor slobode, kako ograničenja ponekad postaju najveći pokretači kreativnosti i zašto ljudska mašta i nepredvidivost ostaju jedini prkos autoritetu.
Centralna tema vašeg filma bavi se društvenim pitanjima i stalnim nadzorom. Verujete li da je privatnost danas samo iluzija?
Neo Sora: Naravno da je i dalje dostižna. Pogledajte samo pokrete otpora širom sveta i načine na koje uspevaju da izbegnu čak i najnaprednije vojne tehnologije nadzora. To nam može biti lep primer.
Ako počnemo od toga da je tehnologija nadzora samo produžetak političke volje, kako to može uticati na umetnika čiji kreativni proces zavisi upravo od slobode?
Neo Sora: Uvek postoje i uvek će postojatii ograničenja kada je reč o kreativnom procesu i izražavanju. Umetnik može da odluči da radi unutar tih granica, da im pobegne i da ih razbije. Ponekad su upravo ograničenja najveći pokretač umetničkog izraza ali to zavisi od konkretnih okolnosti i teško je generalizovati.
U filmu Happyend, strah od zemljotresa dovodi do represije unutar škole. U kojoj meri mislite da strah legitimše autoritarnu vlast?
Neo Sora: Ne mogu da se setim nijedne autoritarne vlade koja nije koristila strah kako bi se legitimisala… To je najlakši način da se proizvede privid saglasnosti.
Strah je najlakši način da se proizvede privid saglasnosti
Jedna od tema filma odnosi se na to koliko smo iskreni prema sebi i drugima. Zašto mislite da je danas sve teže biti iskren?
Neo Sora: Da li je zaista „danas“ teže? Mislim da je oduvek bilo teško biti iskren…
Kada je reč o filmu, smatrate li da je satira najefikasniji način da se kritikuje vlast i društvo?
Neo Sora: Ne nužno, ali pretpostavljam da treba prvo da razjasnimo šta znači „najefikasniji“. Kritika sama po sebi je laka i može biti zabavna za gledanje. Važno je, međutim, zapamtiti da samim time što film otvara neku temu, on nije automatski kritički. Smatram da je važnije analizirati način i svrhu nastanka filma da bismo procenili njegovu stvarnu kritičku vrednost (i poziv na delovanje), nego samo njegov sadržaj.
Filmovi iz pokreta Trećeg filma bili su izuzetno delotvorni, dok će filmovi koji nastaju radi profita uvek teško moći da se oslobode sistema u kojem nastaju (kapitala), da bi njihova kritika zaista imala efekta. Ipak, ponekad sama slika može da prevaziđe kontekst i nameru svog nastanka i bude usvojena od strane pokreta otpora, ali za to su potrebni ljudi koji se aktivno opiru, to se ne može dogoditi bez pokreta.
Filmovi koji nastaju radi profita uvek će teško moći da se oslobode sistema u kojem nastaju
Da li ste optimistični u pogledu toga da ljudska svest može jednog dana preoblikovati tok istorije kada su u pitanju sloboda mišljenja, politika privatnosti i autoritarni režimi?
Neo Sora: Ovo pitanje u sebi sadrži mnogo slojeva. Skeptičan sam prema ideji da sama svest, bez prakse, može da preoblikuje istoriju.
Ipak, verujem da se sloboda mišljenja (i osećanja) nikada ne može u potpunosti oduzeti, čak i ako bi se pokazalo da je volja determinisana. Danas živimo u svetu u kojem kapitalizam nadzora polaže pravo na naše ponašanje i iskustva kao na slobodan materijal (podatke) koji se eksploatišu radi profita. Većina ljudi te podatke, iz komfora i prinude, jednostavno poklanja besplatno. Taj materijal se potom računski obrađuje i prodaje kao prediktivni proizvod autoritarnim režimima (i drugima).
U takvoj situaciji, mašta i nepredvidivost ostaju jedini faktori koji otežavaju potpuni nadzor nad ljudima – jer imamo fizička tela koja ponekad ne slede logiku.
Većina ljudi podatke, iz komfora i prinude, jednostavno poklanja besplatno. Skeptičan sam prema ideji da sama svest, bez prakse, može da preoblikuje istoriju.
Za kraj, jasno je da je zvuk u vašem filmu veoma važan. Koliko mislite da bi muzika danas trebalo da vodi emocije, a koliko da ostavi prostor publici za sopstvenu interpretaciju?
Neo Sora: Mislim da nije moguće potpuno popuniti prostor koji publici ostavlja mogućnost tumačenja. Zvučni dizajn i muzika u filmu su različite stvari. Retko se viđaju filmovi koji muziku (filmsku partituru) koriste na dobar način.
Volim da posmatram muziku u filmu kroz analogiju sa skulpturom. Neki smatraju da muzika treba da bude poput boje kojom se skulptura (film) ukrašava emocijom. Meni se to ne dopada. Više volim da mislim o muzici kao o drugoj skulpturi postavljenoj pored prve tako da između njih nastaje prostor za značenje i interpretaciju.
Foto: Slobodna Zona