Da se ne lažemo, malo mi je mnogo televizije. Pardon, “pravu” televiziju u klasičnom smislu zapravo ne gledam često, dakle, malo mi je mnogo navale serija. Pogotovo onih novih sa etiketom “premium”. Ne zato što a priori ne valjaju – štaviše, mnoge su zaista odlične – već zato što sam jednostavno prezasićena. Ušla sam u fazu kad na (pre)veliku produkciju jednostavno odgovaram ignorisanjem. Ovome ne pomaže činjenica da sam pre nekoliko nedelja bila u situaciji da sam u roku od dva dana pogledala dva nova filma sa Meryl Streep i da su oba bila loša. Rečenica za koju nisam verovala da ću ikada biti u situaciji da je pomislim, a kamoli napišem.
Moj prekid seansi bindžovanja je valjda i razlog zbog kog nisam bila svesna da je izašla četvrta sezona francuske serije “Call My Agent”. Neko ju je spomenuo kao svoje novo otkriće, a ja odmah počela da mitingujem kako sam sve oko sebe za koje znam da vole Francuze vukla za rukav da je gledaju pre više od godinu dana kada sam je i sama otkrila (i pogledala tri sezone za 2 dana). Nema potrebe da naglašavam da sam već istu noć provela pred ekranom i slistila celu četvrtu, zar ne?
Prva epizoda poslednje sezone počinje tako što Andréa Martel (jedna od glavnih likova) priča telefonom sa Diane Kruger, koja traži haljinu sa dodelu nagrada César (francuski Oskar), a zatim je vidimo kako na aerodromu sačekuje svoju klijentkinju Charlotte Gainsbourg – jednu od žena sa najviše stila na svetu koja u seriji zaista igra samu sebe. Dovoljno da postavi ton za sve što se dalje dešava i realno vam dovoljno govori šta možete da očekujete.
Ukoliko je niste gledali (učinite to što pre), ono što treba da znate jeste da “Call My Agent” ili u originalu “Dix Pour Cent” (po 10% provizije koju francuski agenti uzimaju kao honorar), prati posao i život agenata u šou biznisu koji rade u pariskoj agenciji ASK. U ovo naravno spadaju i njihovi odnosi sa klijentima koji su svi od reda jednako fascinantni i ekscentrični, a igraju ih – poput pomalo karikirane verzije sebe samih i onoga što javnost od njih očekuje – prave zvezde francuskog filma i televizije.
Dakle, serija izmešta industriju zabave van njenih američkih okvira u kojima smo navikli da je posmatramo. Francuska filmska industrija se, spolja gledano, generalno smatra intelektualnom, prepunom umišljenih i uvrnutih autora. Ipak, dovoljno vam je nekoliko minuta prve epizode da shvatite kako ova serija predstavlja upravo suprotno: njenu krvoločnu i poslovnu stranu. Ovo nije holivudska bajka u stilu Ryana Murphija (od kojih su neke zaista epski promašaji kao što je to “Hollywood”). Ovde se spremite na beskrajne spletke i lavirint narativa, situacije koje se menjaju u sekundi. Valjda je upravo zato i kraj serije sve samo ne bajkovit ali njegova surovost savršeno oslikava ekstremne uspone i padove industrije kojom se bavi ali i njenu neuništivost i sposobnost da se preporodi.
Najveća poslastica u seriji (više i od zvezda koje se pojavljuju) jeste upravo svakodnevni život profesionalaca u Parizu. Iako svaka serija sa sobom nosi dozu eskapizma, ovde slobodno zaboravite na “Emily in Paris” – “Call My Agent” je njena antiteza. U njoj nećete pronaći konfekcijske klišee koji podilaze idejama (američke) publike. Sama kancelarija u kojoj se agencija nalazi je, osim što je na ekskluzivnoj adresi u centru, praktično sasvim obična. Turističke atrakcije poput crkve Notre Dame ili Ajfelovog tornja praktično se ne pojavljuju. Pariz kao grad je samo kulisa koja ne privlači pažnju svojim opštim mestima koja se pojavljuju retko i gotovo slučajno. Sa druge strane, jedan od glavnih zvukova koji se provlače jeste zvuk vrata lifta koja se otvaraju i zatvaraju na spratu kancelarije i čine neku vrstu soundtracka rada (i života) u agenciji. Ovo je svojevrsna demistifikacija glamourozne profesije, sve uz lažna obećanja, besomučno blefiranje na nivou umetnosti, gubitka pojma o vremenu i prostoru, konstantnog i krvavog pregovaranja i dubokog razočaranja. Što se odeće tiče – znam, stavila sam reč „modno“ u naslov – i ona je odraz svega što biste zaista videli. Glavni ženski likovi su pomalo stilski arhetipski: Andréa se pojavljuje u gomili Zadig&Voltaire pulovera i uskim farmerkama i blejzerima, razbarušene kose razume se. Elise Formain (njena antiteza i nemesis cele poslednje sezone) je u savršeno krojenim odelima i vozi bicikl u Louboutin štiklama, a kada skine kacigu savršeno glossy dugi bob je netaknut. Noémie je sva u uskim siluetama i naglašenog struka u stilu pedesetih ali joj uspeva da zadrži svoju frenchness i neusiljenost, a Camille je poput studentkinje koja se oblači u high street lancima i buvljacima. Legit.
Za razliku od konfekcijskih bućkuriša, “Call My Agent” se bavi i ozbiljnijim pitanjima na neusiljen ali vrlo slikovit način. Na tapetu su, naravno, timski rad ali i razlike među generacijama i još više, rodovima. Na primer, u jednoj epizodi iz ranijih sezona (slobodno čitajte dalje, neću ništa ozbiljno spojlovati) Juliette Binoche dobija ponudu da ide na jahtu poprilično odvratnog mogula za vreme festivala u Kanu. Andréa u njeno ime izjavljuje kako to ne dolazi u obzir zato što “ne živimo u XIX veku” na šta dobija odgovor od organizatora festivala kako “naravno da i dalje živimo u XIX veku” sve uz savet da Juliette ne bi trebalo da naljuti “takvog čoveka niti da “testira njegovu sposobnost da joj naškodi”.
Na momente “Call My Agent” kao da nas sve zajedno pita: kako to da postoji legitiman sistem koji omogućava toliku količinu kolektivnog ludila? Ipak, taj neodoljivi splet kreativnosti i opsesivnosti je upravo ono što pruža temelje našoj mašti. Filmska industrija je prepuna mana, savremeni sistemi koji u njoj vladaju su više nego zreli za remont ali naša žeđ za svime što sa njim ima veze je jednostavno i dalje neutaživa.
Po ovome je industrija zabave veoma slična modnoj. Na kraju krajeva, njih dve se danas toliko prepliću da im je nekada nemoguće odrediti granicu. Možda je zato gotovo svaka osoba koju poznajem (i profesionalno poštujem), a koja ima veze sa modom oduševljena ovom serijom koliko i ja, a magazini su odjednom počeli da ređaju članke o tome kako da se obučete kao likovi iz serije (što realno upšte nije teško). Ovo je gotovo insajderski eskapizam, ne postoji ništa toliko lekovito kao kada ste u stanju da se od srca smejete na sopstveni račun. Zar ne? Ne znam kako vi, ali ja odoh da obučem svoj Zadig&Voltaire pulover.