Nema dileme oko toga da smo na crtanim filmovima odrasli svi. Opčinjeno smo gledali prinčeve i princeze, i poteškoće koje ih zadese ali sve nekako regulišu, i zle čarobnice, i dobre vile, i čuveni srećan kraj i rasli na toj predivnoj ideji da kako tako sve mora da se završi dobro. Da prava ljubav pobeđuje sve, i da ju je uvek moguće prepoznati u sto drugih tako što ne posustaje, ne boji se, iskrena je i traje zauvek. Od generacije do generacije crtani filmovi su se menjali, junakinje postajale sve snažnije i odvažnije, samostalnije i hrabrije, ali osnovna romantična premisa uvek ostaje ista. Svako ima svog para i samo je potrebno da ga nađe a posle toga je sve lagano jer svi uostalom znamo šta se događa u tom “posle”. “Živeli su srećno do kraja života”, naravno, šta drugo?
Realnost je doduše pokazala da ima mnogo toga drugog i da postoji baš dosta mogućih opcija i pravaca u kojima odnosi mogu da odu, da nisu svi baš jednako lepi, i da su sive zone poluodnosa i odnosa bez naziva mnogo šire i veće nego što nam je iko ikada rekao. Takođe je i dosta velika šansa da su nas baš crtani filmovi prilično upropastili kada su očekivanja u pitanju i da sva pogrešna predubeđenja i sve nerealnosti dolaze upravo odavde.
Ipak, uprkos tome ne možemo da ih krivimo, svi volimo da verujemo u magiju i ljubav. Nije ni da se ljutimo što život nije baš ispao kako smo zamišljali, i što je svuda više negativaca nego prinčeva, a i to malo prinčeva što ima je prilično diskutabilno i sa velikim paketima problema i kofera, i daleko manje stabilno i posvećeno.
Međutim, sve i da kažemo da uz malo sreće poznati kraj iz crtaća možda i jeste moguć, pravo pitanje je, na šta zapravo mislimo kada kažemo “živeli su srećno do kraja života?” Kako bi to izgledalo u realnosti? Niko se nikada ne razboli, uvek imaju para, svi su neprestano srećni i zadovoljni? Da li imaju decu ili ne, šta je sa poslovima, da li se svađaju, da li neko nekoga vara i još bolje pitanje umeju li to da prebrode, da li im je još uvek zabavno zajedno kao i prvog dana ili 40 godina braka znači rutinu i dosadu? Da li je uopšte obavezan znak jednakosti između toga? Šta zamišljamo kada pomislimo na višedecenijsko partnerstvo, i kako stvarno izgleda ostati sa nekim do kraja života?
Dokumentarna serija “My Love: Six Stories of True Love”, pokušava da da odgovor na ovo pitanje i u toj misiji prati šest parova od Koreje do Brazila koji su pronašli način kako se funkcioniše i ostaje zajedno. I kako stoje stvari, ma koliko svi oni bili različiti na svim meridijanima, u svim odnosima od supertradicionalnih do prilično savremenih, bilo u gej ili hetero partnerstvu, na kraju dana se sve svodi na isto. Na jednu prilično jednostavnu stvar a to je da je pravo partnerstvo ono u kom dve osobe istinski brinu jedno za drugo.
