Do sada je većina verovatno vrlo dobro upoznata sa radnjom serije, ali za one koji nisu: 456 prezaduženih i finansijski očajnih ljudi igraju niz dečijih igrica sa smrtnim ishodom u slučaju gubitka, zarad osvajanja nagrade od 38 miliona dolara.
Priča se vrti se oko Seong Gi-hun-a, kockara u četrdesetim koji ne plaća alimentaciju ćerki, jedva sakuplja novac da joj kupi rođendanski poklon, majku je lišio zdravstvenog osiguranja da bi se povrh svega kladio njenim novcem. Nudi mu se prilika da učestvuje u igri čiji pobednik dobija vrtoglavu svotu novca, a takmičari moraju proći kroz šest rundi tradicionalnih korejskih dečjih igara. Neuspeh znači samo jedno – smrt. Njemu se pridružuje niz marginalizovanih likova koji su, kao i on, spremni da zarad novca život stave na kocku, budući da doslovno nemaju šta da izgube i da bi radije bili u kući strave, nego u stvarnosti.
Nasilje prisutno u seriji, koji mnogi opisuju kao nesvarljivo, sa razlogom je tu u baš takvom opsegu, ne bi li se prikazalo šta bi ljudi radničke klase radije trpeli u odnosu na kapitalistički sistem s kojim se moraju boriti van igre. „Squid game“ je trenutno najpopularnija serija na Netflixu, kopija odela učesnika igara su najprodavanija stvar na Amazonu, recepti za dalgonu, korejsku poslasticu, koja je u središtu jedne od igara su postali viralni i šta je tu zabrinjavajuće?
Ne mogu da verujem da opet gledam ovu epizodu (samo u realnom životu) ali evo nas, tamo odakle se zapravo i nismo mrdnuli, opsesivno konzumiramo, opsesivno pratimo sve što drugi rade, opsesivno pokušavamo da i mi budemo kao oni, kupujemo trenerke da bismo imitirali napaćene duše zadužene toliko da su spremni da svoj život stave na kocku igrajući dečije igrice, pravimo korejske poslastice nemajući blage veze šta i sami radimo u ovom sistemu koji nas sve melje. Ne moramo da kliknemo play na Netflixu da bismo shvatili da razlike u bogatstvu rastu munjevitom brzinom i sagledali probleme sistema na kom svet počiva. Ili moramo?
Ako ste do sada upoznati sa korejskom kinematografijom teško da vas je ova serija pomerila u pravom smislu te reči. Gledali smo i film “Parazit” i mnoge druge naslove sa istom ili sličnom problematikom i posle nekoliko dana hajpa, navodnog buđenja, da ne kažem priklanjanja masi, i deljenja postera na Instagram storijima uz emoji aplauza koji navodno treba nešto da znači, na kraju opet jedno veliko ništa. Nije kao da očekujem da dva, tri sata filmskog sadržaja mogu da promene svest ljudi, ali isto tako ne mogu da verujem da neumorno iznova kolektivno biramo uplov u konzumerizam koji vrti ovaj svet na točkovima besmisla i nepostojećim prečicama do brzog bogaćenja. Naručujemo trenerke koje treba da poruče “da, i mi smo gledali to što je svet gledao” (je l’ smo sada kul?) ili možda da bismo i sami zaigrali igru smrti? Ako smo adekvatno odeveni, onda još samo Veliki brat treba da nas pozove u svoje carstvo. Urlamo u prazno, bavimo se teorijama raspleta serije samo da i sami ne bismo morali da se suočimo sa surovom kapitalističkom stvarnošću. Ne mogu da smetnem sa uma pitanje koliko bi ljudi potpisalo pakt sa đavolom i uputilo se u masakr sa drugim ljudskim dušama za kuglu puna novčanica i iskreno se plašim odgovora.