Pre nego što su poznati dobili stiliste, imali su – lični stil
Zašto smo opsednuti serijom „Love Story"?
Stil se ne može kupiti, stara je i pomalo otrcana izreka. Ipak, serija Love Story, koja se bavi romansom Džona Kenedija Mlađeg i Kerolin Beset, iznova nas je podsetila na drastičnu razliku između odevanja poznatih devedesetih i danas.
Dok su nekada poznate ličnosti (koje se zapravo nisu previše ni trudile da budu poznate) nosile odeću u kojoj su očigledno i zaista živeli, danas je svako pojavljivanje zvezda unapred proračunato, praćeno autfitima koje pažljivo stilizuju profesionalci. Naslov članka preuzet je od TikTok kreatora Eliota Dupreja, koji je čitav serijal posvetio upravo tom fenomenu.
Ovo nije lament nad vremenom koje je prošlo, niti nad algoritamski oblikovanom sadašnjicom, već samo zapažanje, nadahnuto serijom koja je razbila sve predrasude i zapravo nam pokazala koliko nam nedostaju ljubavne priče, ali i neodoljivi vibe Njujorka devedesetih (kao u ranim Sex and the City sezonama).
Naravno, treba uzeti u obzir da je priča dvoje prelepih Amerikanaca nalik modernoj bajci, ali i da se serija opravdano može kritikovati kao eksploatacija dvoje nesrećno stradalih ljudi, koji više nemaju svoj glas.
Ipak, sudeći po reakcijama gledalaca, ali i onih koji su Džona i Kerolin poznavali, Love Story se prema svojim junacima odnosi s poštovanjem.
Stil ovog para, najlepšeg koji su SAD ikada imale, s razlogom ostaje modna opsesija za sva vremena. Evo i koji su to razlozi.
Zašto nas još uvek fascinira stil Kerolin Beset i Džona Kenedija Mlađeg?
Bili su savršen par – Džon visok, zgodan, duhovit; vozio je bajs Njujorkom i vodio časopis George; Kerol neverovatno lepa, besprekornog stila, radila je za Calvin Klein i odisala samopouzdanjem. Iza desetina fotografija njihovih cool, ležernih, ali vrhunski usklađenih modnih kombinacija stoji mračna činjenica: slikali su ih paparaci koji su ih proganjali i oduzimali im pravo na privatnost i miran život.
Baš taj turbulentni vrtlog možda je učinio njihovu ljubavnu priču toliko emotivno snažnom da je inspirisala jednog od najistaknutijih američkih reditelja horora i trilera, Rajana Marfija, da producira seriju.
Što se tiče njihovog stila odevanja, najviše se odlikovao spajanjem pristupačne i visoke mode. U članku iz 1996. godine, Majkl Kors je sažeo stil Kerolin Beset ovako: „Njen izgled nikada ne deluje veštački. Video sam je kako nosi jeftinu majicu uz izuzetno skupu jaknu. To pokazuje sposobnost da se izrazi, nije tip osobe koja bi iščupala stranicu iz magazina i rekreirala taj look […]. Ona oličava tipičnu kontradikciju 1990-ih: vrlo opuštena i ležerna, a ipak uvek elegantna.“
Treba istaći i da se Kerolin nije „rodila“ s savršenim osećajem za modu – prekretnica u njenom stilu počela je kada se krajem 1980-ih zaposlila u modnoj kući Calvin Klein, napredujući od prodavačice do PR-a.
Tokom godina u Calvin Kleinu, hramu minimalističkog stila 1990-ih uz Pradu i Jil Sander, njen pristup odevanju je evoluirao: prvo je postala plava; pa je garderobu izgradila komadima s potpisom Yohji Yamamoto, Miu Miu, Prada i Ann Demeulemeester.
Kožne jakne i oversized džemperi su ustupili mesto blejzerima, dugim haljinama, belim košuljama, crnim i camel midi suknjama, Levi’s farmerkama i kaputima. Linije i krojevi bili su toliko čisti i svedeni, da ih nije moguće vezati za određenu eru, što je prava definicija vanvremenskog.
S druge strane, Džon Kenedi Mlađi bio je sin takozvane „prve američke porodice“, odgajan usred bljeskova fotografa, državnih večera, privatnih škola i na privatnom ostrvu svog očuha, Aristotela Onasisa.
Ali Džon je takođe bio novinar koji je voleo avanturu i sport, kao i pravnik (koji je, zanimljivo, dvaput pao na pravosudnom ispitu – naravno, pod budnim okom reportera koji su ga pratili svuda). Njegov stil stoga se sastojao od 75% besprekorno krojenih odela, kao što je već pomenuto, i 25% američkog sportsko-ležernog stila: njegov poznati autfit uključivao je plavo odelo, ranac prebačen preko ramena i zelenu kapu nošenu unazad dok je nosio bicikl.
Druga fotografija prikazuje ga u istoj zelenoj kapi, majici i šortsu, sa torbicom oko struka, Champion čarapama i Nike patikama. Treća ga hvata dok vozi bicikl, nogavica njegovih pantalona podvijenih da se izbegnu mrlje od ulja, noseći male minimalističke crne naočare.
Očigledno, njihov stil je uveliko počivao i na njihovoj fizičkoj lepoti i društvenom statusu: Kenedi Mlađi je u mladosti lako mogao biti model; dok je Kerolin, s druge strane, bila model tokom studija, iako nikada profesionalno.
Oboje su predstavljali portret društvenih privilegija: bili su lepi, bogati, inteligentni, filantropski nastrojeni – a ipak su ih fotografije često prikazivale na ulici, dok voze bicikl ili šetaju, uronjene u svakodnevni život Njujorčana.
Njihov stil delovao je tako pristupačno upravo zato što je oličavao kako je tadašnja visoka klasa počela da napušta rigidni kodeks ponašanja prethodnih decenija i političke formalnosti, prihvatajući gradski život, žurke, farmerke, patike, šortseve. Keroline farmerke i majice dolazile su iz Gapa i Levisa, neki kaputi su nabavljani u vintage prodavnicama (čuveni leopard kaput), a njena garderoba je bila iznenađujuće mala za ženu koja je važila za modnu ikonu.
Sećanja onih koji su joj bili bliski, posebno Rozmari Terenzio, osvrću se na ove aspekte: njena čuvena garderoba nije bila veća od običnog ormara, a navika joj je bila da komade poklanja prijateljima i saradnicima. Jasno je da je ovo svetlosnim godinama daleko od mnogih poznatih ličnosti današnjice.
Kerolin i Džon su verovatno bili među prvim slavnim ličnostima koji su postali poznati po svom ličnom stilu i ušli u kolektivnu svest putem street style fotografija, a ne insceniranih snimaka.
Oboje su bili ikone jedne ere u tranziciji: bogataši koji su više voleli Tribeku nego aristokratske salone Pete avenije, birali su bicikl umesto šofera i pokušavali su da žive kao privatni građani.
U svetu u kojem je lični stil ugušen strogim pravilima, dogmom sponzorisanih trendova i pažljivo osmišljenih kombinacija, njihovi spontani i obični izbori odeće – oslobođeni ekstravagantnih boja, ekstremnih transformacija kose, ekscentričnih tetovaža i pirsinga, luksuznih proizvoda ili publicističkih performansa, deluju kao da oličavaju autentičnost koja je nepovratno nestala.
Dok današnje slavne ličnosti moraju ići do krajnosti da bi bile primećene i komentarisane, Kerolin i Džon su želeli da nestanu, da se oslobode senke porodice Kenedi i da žive život bez reflektora, a to je bilo očigledno i u načinu na koji su se odevali.
Baš zato ostaju javne figure čiji stil fascinira – jer nam, voajerski, pruža uvid u ljubav koja se zaista živela i nije bila nikakav publicistički trik. Svaka njihova fotografija zato budi nostalgiju za vremenom kada se moda jednostavnije promišljala i svako je imao mnogo više prostora da razvije svoj autentičan ukus, daleko od algoritmova koji nam „naređuju“ šta treba da želimo i kome treba da se divimo.
Naslovna fotografija: William Regan / Zuma Press / Profimedia