Juče sam uradila nešto što se trudim da više ne radim pošto ne umem da stanem kao sav normalan svet: uveče sam legla u krevet sa kompjuterom i namerom da bindžujem novu seriju na Netflixu “Hollywood”. Ja sam od onih zaljubljenika u stari Holivud i njegovu mitologiju koji ne može da odoli pričama prepunim referenci na stvarne ili tanko prerušene likove. Svoju ljubav, kao i sve druge velike ljubavi na ovom svetu, mogu da objašnjavam ali ne mogu i da objasnim, ona je alhemija i uvukla mi se u život još dok nisam znala ni da čitam titlove. Apsolutno uživam u svakoj začkoljici i igri asocijacija filmova poput “Ave, Cezare” i “Bilo jednom u Holivudu” (sa kog sam izašla iskreno dirnuta). Volim Netflix, nisam očekivala braću Coen ili Tarantina ali jesam očekivala neku vrstu “fiksa” i ,realno, ne mora baš svaka stvar da bude remek-delo da bismo u njoj uživali, zar ne?
Pa… Ne mora. Ali mora da ima bar neki element za koji možemo da se uhvatimo. Nažalost, “Hollywood” je neoriginalna konfekcijska tvorevina isprazne i čini mi se, nikada zapravo doživljene, političke korektnosti. Objasniću.
Ryan Murphy i Ian Brennan, idejni tvorci, scenaristi i režiseri koji stoje iza serije (a iza sebe imaju i mega-uspešan “Glee” kao i “Kraljice vriska” na kojima su radili sa Bradom Falchukom, trenutno poznatijim kao gospodinom Paltrow) odlučili su da se posluže idejom za koju su videli da trenutno odlično prolazi. Problem je samo u tome što ta ideja ni po čemu nije autentično njihova, a kada se tako nešto desi onda i krajnji rezultat teško da može da ispadne pristojan. Tako su svoj ceo koncept zasnovali na tome da pozajme formu pisanja alternativne (holivudske) istorije koju je poslednji upotrebio Tarantino. Nažalost, ako je suditi po onome što su napravili, čini se da je niti osećaju, niti razumeju. Apsolutno odbacujem mogućnost da je nisu upoznali i da su propusti nastali iz početničkog neznanja. Oni nisu amateri, a između ostalog, Ryan Murphy je jedan od tvoraca i scenarista mini-serije “Feud” o Bette Davis i Joan Crawford koja je o.d.l.i.č.n.a.
Veliki deo privlačnosti Holivuda zapravo i jeste u tome što je on krvoločna mešavina kovitlaca ličnih demona i kolektivnog licemerja iz koje ponekad izlaze sjajni biseri. To vam je isto kao kad gledate vrtove engleskih zamkova i svesni ste da su takvi zahvaljujući tome što je cela Indija plivala u krvi. Ako ćete da ispravljate krive drine uradite to kako treba.
Serija “Hollywood” želi da ispiše alternativnu istoriju u kojoj se sa problemima rasizma, nejednakosti polova, diskriminacije na osnovu seksualne orijentacije i godina, kao i seksualnim zlostavljanjem, Holivud, kao zajednica, obračunava na neki način pravovremeno i časno. Ok. Problem leži u tome što je polje “prekrajanja” jednostavno preširoko; u pokušaju da nikog ne zaobiđu, ni jedan od ovih problema nije do kraja razrađen već gledalac ima utisak da je neko seo sa listom politički korektnih tema i krenuo da štiklira, da se neka ne preskoči. Nažalost, tako dolazimo do toga da sve ostaje na površnom nivou – ne znate gde ste i gde bi emotivno trebalo da budete, sve je tu, a ništa nije osećano do kraja. Klasičan slučaj onoga: pokušali smo da udovoljimo svima i tako napravili nešto što nikom ne znači ništa (ili dovoljno).
Na primer, da ne bih bila zlotvor i otkrivala ozbiljne spojlere, daću vam jedan detalj: scena u kojoj glavni junaci otkrivaju da su im pripadnici Kju-kluks-klana zapalili krstove pred vratima nosi toliko malo emotivne težine da se osećate kao da su vrata otvorili i zatekli baklju protiv komaraca koju im je ostavio dobronamerni komšija. Zatim tu istu scenu zaboravljate u rekordnom roku. Istini za volju, većinu momenata zaboravljate na isti način. Generičke izjave poput “želim da ponovo ispišem istoriju” koje izgovara jedan scenarista čitaju se poput Hallmark čestitki. Čast izuzecima, u koje svakako spada epizoda vrlo emotivnog monologa koji imaginarno daje Hattie McDaniel – stvaran lik i uloga zasnovana na prvoj crnoj ženi koja je dobila Oskara za sporednu žensku ulogu u filmu “Prohujalo sa vihorom” ali koja nakon što je umrla nije mogla da bude sahranjena gde je želela zato što je groblje na kom je sahranjeno najviše holivudskih zvezda 1952. zabranjivalo sahranjivanje “obojenih” – ovo nećete čuti u seriji, već vam ja spominjem zato što mislim da treba. Sa druge strane, glavnom ženskom liku koji ovaj problem rasizma treba da nosi, emotivna razrada nije dozvoljena dalje od uobičajenih banalnosti iz prostog razloga što sedam epizoda izgleda scenaristima i režiji nisu dovoljne da se sve teme sa liste obrade pa svi jure da isprave sledeću zacrtanu nepravdu – neubedljivo.
Taj “sledeći” problem jeste, naravno, homoseksualnost. Prva crvena lampica jeste ta da tvorci serije imaju ideju da nam prvi susret sa gej likom upriliče u porno bioskopu u kom se za seks plaća, a svi se boje racije (pošto jel’te rade nešto pogrešno?!). Iako je on zapravo scenarista, upoznajemo ga kao mušku prostitutku, posao koji mu se eto baš i dopada pa se data mu šansa da se postituiše po hotelima smatra divnim napretkom u odnosu na sedišta bioskopa. Dotični lik po imenu Archie Coleman je izmišljen ali zato drugi gej likovi nisu. Od preostala tri, dva su problematična. Jedan je zasnovan na agentu Henryju Wilsonu koji je otkrio mnoge zvezde uključujući i Lanu Tarner i Rocka Hudsona ali je bio seksualni predator Weinsteinovog tipa (ako ne i kalibra). Sledeći lik je upravo Rock Hudson ali predstavljen u najmanju ruku uvredljivo, kao neko sa koeficijentom inteligencije nižim od veličine cipela koju nosi. Nisam nikad lično upoznala Rocka Hudsona. Ne znam koliki mu je bio IQ. Verujem da mu mnogi sa svojih (udobnijih) današnjih pozicija zameraju to što nije preuzeo ulogu gej Isusa i dopustio da ga razapnu američki puritanci u vreme kada je Amerikom upravljala hrišćanska konzervativna većina poput The National League of Decency i sličnih fašista koji su se krili iza religije. Za Hudsona se u industriji znalo da je gej (isto kao i za Cukora uostalom) ali široka javnost nije imala pojma. Ipak, pred kraj svog života Hudson je odigrao ogromnu ulogu u istoriji: on je prva poznata osoba koja je dijagnostikovana kao obolela od side, i prva poznata osoba koja je od side umrla 1984. godine. Nakon njegove smrti, u njegovu čast i delom njegovim novcem je u saradnji sa Elizabeth Taylor koja ga je bezgranično volela osnovana humanitarna organizacija amfAR, a sredstva sakupljena u ime istraživanja postala milionska u samo godinu dana od dana kada je umro. Rock Hudson je dao svoje lice epidemiji side, dobrovoljno i svesno još dok je bio živ. Možda su ga Ryan Murphy i Ian Brennan, za razliku od mene, upoznali za života i možda ih je nešto grdno uvredio. Ne znam kako je mogao pošto su obojica imali manje od deset godina u trenutku njegove smrti ali ne umem drugačije da objasnim zbog čega je dobio snishodljiv tretman prostodušnog klipana sa farme čiji ispravan stav kao da dolazi iz urođenog idiotluka i nedostatka svesti o opasnosti, a ne iz hrabrosti.
Glavni strejt belac protagnosta, Jack Costello, takođe nije baš pametan ali je eto zgodan i ima prioritete (sebe) i nije zao. Ok. I on je predstavljen kao dobronamerna, nenamerno sebična polu-budala, a navodno je proizvod tri smuljana stvarna glumca u jedan lik – Brando, Clift i James Dean mora da su silno ponosni ovom čašću koju su im ukazali Ryan Murphy i Ian Brennan. Not. Osim što su bili vrhunski glumci i vrhunske filmske zvezde (što ni po čemu nije ista stvar), sva trojica su bili i talentovani i (glumački) obrazovani. Lik Jacka, da se razumemo, nije ni jedno ni drugo. Nemam ništa protiv karikiranih likova kao takvih ali smatram da je praksa da se pošto-poto nešto vezuje za poznata imena samo da bi donelo popularnost vrlo jeftin trik koji producenti obilato i svesno koriste. Probajte da ukucate ime nekog od likova iz serije “Hollywood” i prvo što će vam iskočiti jeste pitanje da li se radi o stvarnoj osobi.
Likova naravno ima još, svaki bi trebalo da ima svoju “borbu” pošto svaki predstavlja jednu “crticu” na listi političke korektnosti za obraditi. Ima ih previše da bih o svakome ulazila u detalje, a bojim se da više ne mogu da pišem dugo, a da ne otkrijem i delove radnje. Glumci su vrlo vrlo dobri, neki čak i odlični, a najbolja je maestralna Patti LuPone. Sa dovoljno talenta, iskustva i kičme, ona jedina uspeva da nadigra produkciju i njena borba jedina nije ubijena razvodnjenošću. Slično ali nedovoljno uspevaju i još dva lika, takođe osnovnih predstavnika crtice “borba protiv diskriminacije na osnovu godina”, a zatim svako pojedinačno i u drugim kategorijama. Ovo sam sklona da pripišem isključivo zaslugama samih glumaca koji su, ponavljam, zaista dobri. Šteta što to nije dovoljno.
Pretpostavljam da je ideja iza serije želja njenih stvaralaca da 1. naprave svet u kome bi i sami voleli da žive (ili u kome bi voleli da su odrastali) i 2. da istovremeno, kontrastom, istaknu ružnu istinu da holivudska većina jeste bila i još uvek jeste rasistička, puritanska, nedovoljno posvećena ravnopravnosti žena i različitih seksualnih orijentacija, da relativizuje i normalizuje seksualno zlostavljanje i razne druge stvari koje bi trebalo da su ljudski neprihvatljive. Nemam ništa protiv. Štaviše, nadam se da će neko ove ideje jednog dana i izvesti onako kako zaslužuju da budu izvedene.
