Samoća i kazna: Zašto su junaci realizma uvek prepušteni sebi

Danas, kada i ako razmišljamo o junacima realizma, gotovo da možemo da ih zamislimo kako stoje sami usred nekog grada, nekog sela ili sopstvene sobe. Stoje sami, bez melodrame, bez patetike, bez spasonosne ruke sudbine. Ko je čitao, pa makar i lektire zna da realizam ne štedi. On ne idealizuje. Naprotiv, ogoljava. I u tom ogoljavanju, samoća junaka postaje njihova kazna, ali – i njihov spas.

Govoriću kao neko ko je proveo godine čitajući i voleći romane 19. veka. Govorila sam još kao srednjoškolka da najviše volim realizam. U samoći jedne mladalačke sobe, prvi put sa jednim Raskoljnikovim shvatila sam da je samoća zapravo najglasniji krik koji književnost, ali i život mogu da proizvedu.

Realizam kao etički projekat

Realizam, kao književni pravac, nastaje u 19. veku kao reakcija na romantizam. Dok su romantičari tragali za uzvišenim, izuzetnim i mitskim, realisti su okrenuli pogled ka društvu, svakodnevici i moralnoj anatomiji pojedinca. Svojim delima poručili su: svet više nije pozornica herojskih gestova, već laboratorija društvenih odnosa. U svetu realizma junak nije izabranik, on je proizvod okolnosti u kojima je rođen, odrastao i koje su ga snašle. On je uslovljen klasom, novcem, obrazovanjem, rodnim normama i istorijskim trenutkom. I što je najvažnije: odgovoran je sam za svoje postupke.

Ta odgovornost je ključ. Sa pojavom realizma se odbacuje transcendentalno opravdanje. Bog se povlači u pozadinu. Sudbina više nije krivac. Ostaje samo čovek. A kada ostane samo čovek, otključavaju se vrata samoće.

Raskoljnikov i tamnica

U romanu Zločin i kazna Rodion Raskoljnikov veruje da je iznad moralnog zakona. Njegova teorija o „izuzetnim ljudima“ koji imaju pravo na zločin u ime višeg cilja zapravo je pokušaj da pobegne od sopstvene beznačajnosti. Ono što Dostojevski radi genijalno jeste to što Raskoljnikova ne kažnjava sudom, već svešću i savešću. Njegova kazna nije robija u zatvorskoj ćeliji, njegova kazna je unutrašnje raspadanje.

Najpoznatija scena realizma je ona u kojoj Raskoljnikov luta Petrogradom, oznojen, paranoičan, gotovo raspolućen, koja uvodi u glavno osećanje koje će njegov lik probuditi u nama. Nije nas šokirao zločin. Šokirala nas je praznina oko njega. Niko ga istinski ne razume. Niko ne može da razume njegovu teoriju osim njega samog. I upravo zato, on je potpuno sam.

Realistički junak je, dakle, prepušten sebi jer je njegov sukob unutrašnji. Društvo ga može osuditi, ali prava presuda dolazi iznutra.

Ema Bovari i romantizam u realističkom kavezu

Ako pređemo na francuski kontekst, u romanu Madame Bovary, Ema Bovari je možda najtragičniji primer samoće kao kazne.

Ema nije zločinac. Ona je čitateljka. Njena tragedija počinje u knjigama, u romantičnim pričama koje su je naučile da očekuje strast, luksuz i uzvišene emocije. Ali, realnost provincijskog braka i sitne buržoazije ne trpi iluzije.

Emina samoća nije fizička, ona je egzistencijalna. Niko ne deli njen imaginarni svet. Čak ni ljubavnici ne mogu da ispune prazninu koja je, zapravo, posledica sudara između fikcije i stvarnosti. U ovom delu realizam je gotovo nemilosrdan prema iluziji romantizma. On pokazuje da svet ne duguje pojedincu ispunjenje snova. I zato Ema ostaje sama, jer njena očekivanja nemaju uporište u realnom svetu.

Ana Karenjina i društvo kao sudija

U ruskoj tradiciji, roman Ana Karenjina nudi možda najsloženiji prikaz samoće kao društvene kazne.

Ana nije izolovana zato što nema ljude oko sebe. Naprotiv, ona je stalno u društvu. Ali društvo je ne prihvata. Njena ljubav prema Vronskom stavlja je van moralnih normi aristokratskog sveta. Ono što je potresno jeste činjenica da Ana postaje strankinja čak i u sopstvenoj kući, pa i u sopstvenom umu. Ljubav, koja je u romantičarskoj poetici bila oslobađajuća sila, ovde postaje mehanizam isključenja do samouništenja. Realizam pokazuje da društvo funkcioniše kao hladan aparat normi, posebno ukoliko ste lepa i mlada žena. Ko ih prekrši…

Samoća kao nužnost

Zašto su, dakle, junaci realizma baš u svakom delu ikada napisanom, uvek prepušteni sebi? Lako je, jer realizam insistira na individualnoj odgovornosti. Nema sudbine koja će ih opravdati, nema horoskopa, Boga, prebacivanja krivice. Društvo u realizmu nije utočište, već sistem pritiska. Klasa, novac, reputacija, sve su to sile koje oblikuju, ali ne spašavaju. Siromah može da se obogati, i bogat može da doživi najveće probleme.

Najvažnija stvar, u kojoj ujedno leži i najveća čar jeste to što je unutrašnji konflikt centralni narativni motor. A unutrašnji konflikt je, po definiciji, usamljen. Realizam odbacuje iluziju harmoničnog sveta. I uvodi surovu istinu: Svet nije podešen prema željama junaka. A happy end ne postoji.

Kazna bez drame

Za razliku od tragedije, gde kazna dolazi kao spektakl, kod realizma je kazna ponekad i sam život kao takav. Ona je dugotrajna, često patološka i psihološka.

Setimo se i srpske književnosti, u romanu Nečista krv, Bore Stankovića, Sofka je žrtva patrijarhalnih normi i ekonomskih kalkulacija. Njena lepota, koja bi u romantičarskoj paradigmi bila blagoslov, ovde postaje teret. Ona ne upravlja sopstvenim životom, ali je ipak ta koja snosi posledice.

Pisci realizma ne kažnjavaju svoje junake zato što ih mrze, već zato što ih shvataju ozbiljno. On ih tretira kao moralno odgovorne subjekte. A odgovornost podrazumeva usamljenost izbora. Možda je zato sve u vezi realizma i danas uznemirujuće. U vremenu kolektivnih iluzija, ideja da smo na kraju dana prepušteni sopstvenim moralnim odlukama zvuči strašno.

Junaci realizma nisu sami zato što su slabi. Oni su suočeni sa činjenicom da svet nije romantična konstrukcija, već kompleksan sistem u kome svaka odluka ima posledicu. Postoji samo čovek, njegova savest i društvo koje ga neprestano meri.

Čitajte romane realizma, bićete manje sami.

Foto: Pexels