Rumenu smo upoznali kroz prethodnu zbirku priča „Moj muž“ kojom je postala apsolutni regionalni književni favorit. Još uvek čekamo da se prevedu dve knjige koje su prethodile ovoj, ali je to čekanje skraćeno jer ga je prekinula radosna vest koja se zove „Nikuda ne idem“. Nova knjiga Rumene Bužarovske britko i oštro analizira balkanske komplekse koji su nam toliko poznati da gotovo u svakoj priči prepoznajemo nekoga koga već znamo i imamo u svom okruženju. Možemo da ih zamislimo, damo im ime, jer njene protagoniste svi već poznajemo, a neki od njih smo možda i sami. Svojim novim pričama Rumena nastavlja da preispituje kako se društvo zajedno sa promenama koje se događaju i koje ono prouzrokuje, ogleda u ličnim, svakodnevnim odnosima, sa tom razlikom da ovaj put proširuje područje borbe i pomera ga sa emotivnih odnosa, na odnose između lokalnog i globalnog. Tu je i dalje obilje intimnih veza i odnosa, ali sa uvedenom još jednom dimenzijom koja ih objedinjuje: fokus novih priča stavljen je na odnos između „naših“ i „stranaca“, i čudne preplićuće pozicije naših koji su postali stranci, naših tamo negde, i stranaca ovde.
Kako je navela Elizabeta Bakovska, dilema pre objavljivanja ove zbirke bila je da li autorka ima da kaže nešto novo, i da li može svoj prepoznatljivi izraz da izdigne u nove stvaralačke visine. Posle pročitanih sedam novih priča, odgovor na oba pitanja je potvrdan. Rumena piše jednostavno, direktno, bez komplikovanih ukrasa i zapletenih konstrukcija, a čitati njene priče je jednako razgovoru sa samim sobom. Priče se pletu skladno, strpljivo precizno, i izuzetno prirodno. Ona ogoljuje situacije koje svi prepoznajemo, prijatelje i rodbinu koje svi imamo, i probleme i pitanja sa kojima se svi susrećemo, a tu su i sve one sitnije i krupnije misli i ideje koje pokopavamo duboko u pozadinu mozga i koje ne smemo da priznamo ni sami sebi, a kamoli drugima. Rumena sve to zapisuje oštro i precizno, a čitajući ih dobijamo malo olakšanja i utehe da još neko oseća iste sramote, nesigurnosti, slabosti.