Književni trend: Autofikcija – zašto sad?

Kada je Karl Ove Knausgård objavio svojih šest tomova Moje borbe, mnogi su pomislili da je autofikcija samo prolazni hir severnjačke književnosti. No, za njim Sally Rooney, Annie Ernaux, Elena Ferrante…

Trenutno, međutim, gotovo da nema značajnijeg izdavačkog kataloga bez barem jednog naslova koji se svrstava u ovu kategoriju. Autofikcija, to čudno književno stvorenje na granici sa stvarnošću i fikcijom, postala je književni odgovor na našu opsednutost „istinitim pričama“. Pitanje je: zašto baš sada?

Autofikcija je, da budemo precizni, termin koji spaja autobiografiju i fikciju. Autor piše o sebi, ali ne tako da dokumentuje već da preoblikuje, da konstruše. Njegova istina je literarna, a ne nužno faktografska. To je prostor u kojem pisac može da prizna poraz, da se pohvali uspehom, da prizove traumu, a da sve to i dalje funkcioniše kao roman. Zašto je danas toliko privlačna? Razloga ima nekoliko.

Prvi je kulturni – živimo u vremenu kada su granice između privatnog i javnog izbrisane. Instagram storiji, podcasti, vlogovi – sve to stvara iluziju da znamo tuđe živote, da imamo pravo na njih. Čitaoci danas očekuju da pisac ne izmišlja samo junake, već i da ponudi deo sebe, svoju „istinu“. Autofikcija se savršeno uklapa u taj voajeristički poriv, a istovremeno ga legitimiše estetikom književnog dela.

Drugi razlog je politički i društveni – danas se autoriteti osporavaju, istina relativizuje, Autofikcija, paradoksalno, čini da gajimo sećaj autentičnosti. Ne moramo da verujemo institucijama, ne moramo da živimo i mislimo po opšte prihvaćenim društvenim pravilima, možemo da mrzimo zakone i dobijamo potpunu slobodu da verujemo nečijem, tuđem iskustvu – ukoliko to želimo. Autofikcija tu nudi ono što običan čovek i traži, nešto intimno, lično, nefiltrirano. A autor? On može slobodno biti sve.

Treći je književni sam po sebi autofikcija oslobađa pisce zamke tradicionalne fabule. Umesto da „pronalaze priče“, oni mogu da opisuju ono što već jeste priča, sopstveni život. U tom smislu, autofikcija je idealan književni žanr za one pisce i one autore koji čeznu da imaju autentičan književni narativ, način izražavnja i govora na određene teme i društvene konstrukte.

Autofikcija ima cenu

Kritičari često upozoravaju da preterano oslanjanje na sopstveni život može da uguši univerzalnost, da pisca zatvori u sopstvene rane, a da književnost svede na terapeutsku. I duboka je istina u tome. No, ukoliko malo bolje sagledamo svetsku književnu scenu zaista možemo primetiti da autofikcija biva sve popularnija, da rađa sve više autora, te da se kraj njenne popularnosti ne nazire. Uteško pak može biti to da je autofikcija baš ono što nam je sada kolektivno preko potrebno. Možda nam nije potreban neki „veliki roman“ koji objašnjava svet. Možda nam je potreban mali fragment, tekst koji objašnjava pojedinca u svetu, svet pojedincu.

Zato je autofikcija simptom vremena. Ona otkriva šta tražimo od književnosti i, još važnije, šta tražimo od drugih: da nam se ogole, da nam pokažu „svoje pravo lice“, makar ono bilo poluizmišljeno.

Možda u tome i leži njena snaga u iskrenosti koja ne mora da bude istina.

Foto: Pexels