Književnost američkih Indijanaca: Priče iz dima i prašine

Iskoristiću priliku da, u ovom redovnom izboru romana po žanrovima, skrenem pažnju na književnost jedne manjine koja zaslužuje mnogo više prostora, ne samo u Americi, već i širom sveta (iako bi Amerika trebalo da bude prioritet). O njima se ne piše niti priča mnogo, eventualno film ili knjiga godišnje, što je, u poređenju sa sadržajem o afroamerikancima, na primer, znatno manje.

Oduvek su me privlačile priče o Indijancima, odnosno američkim domorocimada budem politički korektniji, još od detinjstva, kada sam prvi put gledao Pokahontas. Iako sam danas svestan koliko je ova priča problematična i zašto je sa pravom sklonjena iz savremenog repertoara (pa tako njena live adaptacije filma neće ugledati svetlo nikada), to je bio moj prvi susret sa svetom o kome se jako malo zna.

Kod nas se o Indijancima zna ono osnovno – da su živeli u tepijima i da su ratovali sa kaubojima. Znamo otprilike kakva im je bila estetika, pa je vrlo često i koristimo, što je ipak tema za sebe. Mi ovde, na Balkanu, često smo slepi za horore koji su se dešavali nekada davno, daleko od nas, i to je do neke mere razumljivo. Imamo mi svojih istorijskih horora kojih se sećamo. Zato možda i ne možemo da pojmimo rasizam onako kako ga doživljavaju druge manjine. 

Ali evo pitanja koje vam možda nije palo na pamet, a koje će vam pomoći da shvatite rasizam prema Indijancima koji je oduvek prisutan u Americi: zašto su u igrama poput “kaubojci i Indijanci”, Indijanci uvek bili zli? I zašto smo u vestern filmovima uvek navijali za kauboje?

Nastaviću dole u tekstu sa preporukama, ali evo na samom početku želim da vam preporučim dokumentarnu knjigu Sahranite svoje srce kod Ranjenog kolena i shvatićete zašto je tema o kojoj danas pišem izuzetno važna. Možda ne za naše podneblje, ali svakako jeste za svet jer se upravo tim događajima potpuno promenio pravac kojim je istorija sveta išla. 

I dok Amerika ironično slavi tu prvu zajedničku gozbu kolonijalista i Indijanaca iz 1621. godine kroz Dan zahvalnosti, novembar je u svetu književnosti rezervisan upravo za njihove priče i romane.

Kako se svet objašnjavao kroz priče i pesmu

Da bismo razumeli koliko su te priče važne, moramo se vratiti unazad, mnogo pre nego što su postojali književnost, biblioteke ili ijedan belac koji je kročio na tlo Severne Amerike.

Priče američkih domorodaca se nikada nisu zapisivale, one su se prenosile glasom, pesmom, plesom i dimom iz lule. To su bile priče koje su, kao i njihovi narodi, disale i postojale zajedno sa prirodom. U njima su se planine ljutile, reke su pevale, a životinje su vrlo često imale uloge učitelja i vodiča. U indijanskoj kulturi, sve ima dušu i sve ima glas. Iako bi se nama danas sve te legende i priče činile kao priče za decu, one su bile mnogo više od toga. One su bile način da se objasni svet, sačuva sećanje i prenese znanje. U jednoj od najpoznatijih priča iz njihove kulture, Bog (odnosno Tvorac) pravi čoveka od gline i vetra, što je baš poetičan opis onoga što su i sami bili – ljudi koji su živeli u ritmu prirode i kojima je priroda bila sve.

Teme su bile slične onima koje i mi poznajemo iz mitologije. Dakle, stvaranje sveta, borba dobra i zla, objašnjenje prirodnih pojava. Ali postoji velika razlika između naših i njihovih legendi. Dok su bogovi iz evropskih mitologija bili daleki, nedostižni i vrlo osvetoljubivi, njihovi si bili prisutni i često su bili i prevaranti i učitelji istovremeno, kao što je Kojot. Njihove priče nisu imale strogu moralnu poruku, već su uglavnom bile lekcije o ravnoteži i poniznosti.

Kada su belci počeli da pišu njihove priče

Književnost o Indijancima pojavila se tek kad su belci počeli da , i to već zvuči kao početak problema. U 19. veku, dok su se stvarne zajednice američkih domorodaca suočavale sa proterivanjima, genocidom i uništavanjem kulture, romani i priče o “plemenitim divljacima” počele su da se objavljuju. Tu se rađa i fenomen “belog spasioca”, koji je i dan danas aktuelan – junak koji, naravno, dolazi iz Evrope ili Amerike, razume pleme bolje od samih Indijanaca, i spašava ih. To je isti taj obrazac koji se provlači kroz Holivud decenijama, i vidljiv je na svim primerima kada belac uzme da piše priču neke manjine, kao da ne postoje pripadnici baš tih manjina koji bi znali da rade njegov posao.

Kada su konačno počeli da pišu sami o sebi

Književnost koja je napisana baš od strane pripadnika domorodačkih naroda pojavljuje se u 20. veku. Najpoznatiji primer, i ujedno knjiga za koju se veruje da je začela trend Indijanaca koji pišu romane, jeste knjiga Kuća od zore, N. Skota Momadeja, koja je 1969. godine osvojila Pulicerovu nagradu. Nakon toga dolazi talas popularnih autora kao što su Luiz Erdrik, Lesli Marmon Silko, Šerman Aleksi.

Ovi pisci ne pišu nužno o Indijancima u globalu, već o sopstvenim zajednicama, bolima, humoru, porodicama i mestima gde se staro i novo prepliću. Dakle, pišu književnost za njih, a ne o njima. To su romani koji pokazuju da njihova književnost nije egzotika, već živa i gorka hronika identiteta koji danas jedva preživljava, i to u rezervatima u kojima žive. 

Ti rezervati su mesta koja bi, u nekom možda idealnom svetu, bila utočišta kulture, ali su u stvarnosti često prostori siromaštva i borbe za osnovna prava. Možete dobiti potpuni uvid u to ako uzmete da čitate nešto iz njihovog pera, kao što je na primer Okrugla kuća Luiz Erdrik, ili Tamo tamo Tomija Orindža. Baš je Tomi napisao knjigu u kojoj je jasno da domorodačka književnost nije priča o izgubljenom svetu, već o svetu koji je i dalje tu, koji se prilagođava, piše, i jedva preživljava.

Možda je vreme da i mi prestanemo da ih zamišljamo kroz prizmu crtanih filmova, kaubojskih filmova i loših kostima za Noć veštica. Njihove priče nisu deo prošlosti, one su i dalje tu, samo su tiše nego što bi trebalo. Možda da ih malo pojačamo.

Preporuke

S tim u vezi, evo 5 preporuka za sjajne knjige koje možete pročitati ako vas ova tema zanima:

Di Braun, Sahranite mi srce kod Ranjenog kolena

Ovo je jedna od najtužnijih knjiga koje sam ikada pročitao, a u pitanju je publicistika koja se čita sa istim žarom kao i najinteresantniji roman. Napisana je kao zbirka epizoda iz 19. veka, ispričanih iz ugla pripadnika starosedelačkih naroda, od Sjua, preko Čajena, pa sve do Navaha i Apača. Njihova sdevočenja oblikuju sliku jedne zaista ogromne nepravde koju nekako svet često ignoriše. Još više mrzim kolonijaliste nakon ove knjige, a verujem da ćete i vi. Knjiga je prodata u više od 4 miliona primeraka.

Tomi Orindž, Tamo tamo

Tamo tamo je roman koji je postao izuzetno popularan pre par godina kada se pojavio. Roman se bavi time kako se Indijanci vrlo često osećaju kao stranci na svojoj teritoriji. Priča prati 12 modernih Indijanaca koji se osećaju kao da ne pripadaju tu gde žive, u modernizovanom Oklandu u Kaliforniji. Roman istražuje teme identiteta i osećaja pripadnosti, posledica istorijskog nasilja i rasizma, i gubitak ali i traženje korena u modernom svetu.

Majkl Blejk, Igra sa vukovima

Ovo je jedan od onih romana koji su napisani od strane belog pisca, ali je njegova namera bila empatija i poštovanje. On je želeo da prikaže Indijance kao ljudska, i kompleksna bića, a ne “divljake”, što je do tada bio uobičajen kliše u holivudskim vesternima. Mnogi Indijanci su cenili ovaj autentičan prikaz njihovog svakodnevnog života, i potvrdili da je ova priča (tačnije film koji je usledio i koji je postao planetarno popularan) pomogla da se njihova kultura prikaže dostojanstveno. Glavni junak je poručnik Džon Danbar koji u jednom trenutku ostaje sasvim sam sa svojim konjem i jednim vukom koga viđa u okolini Fort Sedžvika. On nailazi na pleme Komančija u okolini mesta gde se nalazi, i ostvaruje jedno prelepo prijateljstvo sa njima.

Luiz Erdrik, Okrugla kuca

Okrugla kuća je neka vrsta romana Ubiti pticu rugalicu američkih Indijanaca. Glavni junak romana je Džo, dete Bazila, plemenskog sudije, i Džeraldin, službenice u jednoj plemenskoj kancelariji koja obrađuje dokumenta o članstvu plemena. Džeraldin će jednog dana te 1981. godine biti brutalno pretučena, silovana i zamalo zapaljena. Nakon što uspeva da se spase iz te situacije, ona se povlači u sebe, a njen sin, trinaestogodišnji Džo, pokušaće da otkrije šta je to tačno što se desilo njegovoj majci, i ko je počinilac. On postepeno kroz roman shvata težinu slučaja, i saznaje da se zločin dogodio kod stare zgrade plemenskog saveta, tzv Okrugle kuće.

Dejvid Gren, Ubistva pod cvetnim mesecom

Ovaj naslov će vam možda biti poznat jer je skoro izašao film Martina Skorsezea sa Leonardom Dikaprijom i Robertom De Nirom u glavnim ulogama, a u pitanju je publicistika koja se bavi jednim istinitim događajem koji se dogodio u Americi tokom 1920-ih godina prošlog veka. Zahvaljujući nafti koja se nalazi ispod njihove zemlje, indijansko pleme Osidž postaje iznenada jedno od najbogatijih plemena na svetu. Ali kako njihovo bogatstvo raste, tako raste i zlo, jer članovi plemena bivaju ubijani pod jako čudnim okolnostima. Jedna izuzetno dobra i napeta publicistika, i događaj koji bi trebalo da se prepričava jako dugo.

Foto: Promo