Zašto ne mogu da se povežem sa poezijom Rupi Kaur
emocija postoji, ali je premršava da bi zaista bila društveno korisna
Povezano
Zašto ne mogu da se povežem sa Rupi Kaur? Mogu objasniti u jednoj rečenici, kao što to i ona radi. Fali joj složenosti.
Njene pesme, iako iskrene, ostaju da plivaju na površini te iskrenosti. Ne zato što ona kao spisateljica nema dubinu, nego zato što je njena forma pisanja pojednostavljena do te mere da prosto ne može da uhvati kontradikcije i slojeve jednog emotivnog iskustva i diživljaja.
Njena poezija je vrlo direktna, konzumira se brzo i lako. Neke devojke kažu da ima „terapeutsko dejstvo“ na njih. Ali, u toj lakoći deluje kao da nije prošla kroz osećanja o kojima piše do kraja, imam osećaj kao da se zadržala u egu, povređenom egu. Kao da emocija postoji, ali je premršava da bi zaista bila filozofski ili društveno korisna.
Rupi Kaur: Direktnost bez kompleksnosti
Ipak, ne mogu zanemariti feministički značaj njenog rada. Kaur razbija tišinu, diže glas protiv toksičnih odnosa koji su se predugo ženama prodavali kao romansa i na taj način im se oduzimala moć. Rupi Kaur govori o telu, traumi, ženskoj seksualnosti, opresiji i ljubavi na način koji je svima dostupan i razumljiv i u tome je njena zasluga.
Uspela je da izgradi široku mrežu, žene je vole i istina je da mnogima pomaže da povrate snagu i integritet. Feministički gledano, ona osnažuje, čini da se žene osećaju viđeno, daje glas onome što je negde, možda, još uvek neizgovoreno. Ali baš tu, u toj direktnosti, gubi se kompleksnost: nijanse, identitet, unutrašnje kontradikcije, pitanja, borbe, tuđe traume i strahovi, unutrašnje borbe koje ne mogu da se sažmu u četiri reda teksta. Samim tim, Rupi Kaur i njena poezija ostaju da lebde u praznom prostoru Instagram algoritma.
Književno gledano to je samo prosto pitanje forme i percepcije. Da li „minimalistička“ poezija može istinski da istražuje dubinu ljudskog iskustva, ili je „minimalistička“ samo zato što svet traži laku poveznicu i rezonancu? Istinska poezija bi ipak trebala da nosi višeslojnost, da bude pomalo nesigurna, da poseduje neobjašnjive emocije, agoniju, tragediju. Rupi Kaur je glas generacije koja se zadržava na površini svojih osećanja, traži jasnoću ali ujedno posmatra sve crno-belo. A svet je, na veliku žalost upravo te naše generacije sve samo ne crno-beo. Svet je pun kontrasta, grešaka, nejasnoća, emocija koje ne umemo ni da imenujemo, i zato je žalosno da ih svedemo na: Ljudi odlaze, ali način na koji su otišli zauvek ostaje – (citat).
Rana forma književnosti ili samo rana?
U feminističkom smislu, kako se Rupi Kaur najviše posmatra, možda je njen rad svojevrsna rana forma revolucije u književnosti i književnom stilu. Ipak je njeno delo zahvaljujući društvenim mrežama veoma vidljivo, dostupno, direktno, popularno i voljeno. Ali, ono što njeno delo sigurno nije, nije sveobuhvatno. Ona otvara vrata, ali ne vodi kroz lavirint.
Poezija koja istinski oslobađa mora biti složena, mora rizikovati da bude nesavršena i ranjiva, da bude kontradiktorna, da govori kroz više glasova i uglova, kroz više iskustva, a ne samo kroz jedan instant ton. Prava vrednost nekog književnog dela ogleda se u tome da nas navodi na razmišljanje, otvara nova pitanja, a ne nudi odgovore u tri reda teksta.
Ne smem da kažem da poezija Rupi Kaur nema nikakvu vrednost. Ali verujem da, svi oni koji traže složenost mogu da se slože da u njenom pisanju ona još uvek ne postoji. Volela bih da vidim kako je izgradila glas koji ne samo da osnažuje, nego i provocira, preispituje sebe i druge, razdire površinu na kojoj se uporno zadržava i ulazi u unutrašnje kontradikcije sa kojima verujem da se i sama suočava.
A ko zna… Možda jednog dana i ja shvatim da upravo u toj jednostavnosti leži neka snaga koju ja sada ne mogu da osetim.
Foto: Profimedia