BURO. Book Club u razgovoru sa književnicom Miljom Šijakinjić: Neprijatnost u pričama nije slučajna
Od „boreouta" do (pokušaja) klasne solidarnosti - zbirka priča „Od 9 do 5" osvetljava rad u korporaciji.
Skoro ceo vek trajala je borba za osmočasovno radno vreme. Danas – kada se u razvijenijim zemljama ono preispituje i(li) skraćuje, lako zaboravljamo da je nekad predstavljalo radikalnu ideju. Revolucionarno je bilo i pravilo tri puta osam, odnosno teza da srećan čovek osam sati treba da radi, osam da se razonodi, a osam da spava.
Novo doba donelo je neke hibridnije modele radnog vremena i poslovanja, gde se u kolektivno korporacijsko iskustvo urezuju termini kao što su open space, timbilding, „sastanci koji su mogli biti mejl“, LinkedIn objave o „sjajnoj kulturi kompanije“, prezentacije, neformalna druženja posle posla…
Sve to pozornica je za radnju zbirke kratkih priča Milje Šijakinić, Od devet do pet (Enklava, 2025), koju čitamo na junskom izadnju BURO. Book Club-a.
Autorka, koju znamo i kao kreatorku stripova Sadmics – pronicljivo, duhovito i bez iluzija, govori o stvarima koje većina nas svakodnevno živi.
Milja Šijakinjić o zbirci priča „Od 9 do 5″
Kako se rodila ideja za zbirku priča čija se radnja odvija u korporaciji? Koliko dugo su nastajale priče?
Počelo je pisanjem priče „Dlaka“ i „Asistencija“, a zatim se ispostavilo da savremeni rad, kao fenomen, zahteva više prostora. Želela sam da obradim teme korporativne hijerarhije, društvenog statusa, boreouta (burnouta, usled dosade), klasne solidarnosti, napredovanja i produktivnosti; pa sam svakoj od njih posvetila po jednu od devet priča u zbirci. Nastajale su u periodu od 2022. do 2025. godine, a i nakon toga su prepravljane i uređivane, gotovo do samog izdavanja.
Kakve emocije budi u tebi kovanica „rad od 9 do 5”?
Postojao je period korporacijskog optimizma, kada je kancelarijski rad „od 9 do 5″ značio udobnost, strukturu, čak i prestiž. Danas je to izraz koji steže i obmanjuje (jer nikad nije zaista „od 9 do 5″, u krajnjem slučaju treba se na nekom mestu stvoriti, a potom i vratiti kući). Pa ipak, po malo je i utešan. Možda ne znaš gde ćeš biti petkom veče niti nedeljom popodne, gde ćeš za Novu godinu ili za letovanje, za pet godina ili na kraju ove… ali gotovo izvesno znaš gde ćeš biti radnim danom.
Pitanje koje ćeš obožavati – u kojoj meri je ova zbirka fikcija, a u kojoj su junaci i situacije u kojima se oni nalaze zasnovani na realnosti? Da li bi ova knjiga mogla da nastane da nisi radila u korporaciji?
Zbirka je u potpunosti fikcija, a činjenica da se ljudi pitaju pokazuje da je stvarnost neprijatno bliska napisanom. Kičma zbirke nisu stvarne situacije već teorija otuđenja rada transponovana u savremeni trenutak. Bilo mi je zanimljivo da razmatram alijenaciju danas: otuđenost ne samo od posla koji obavljaš, već i od drugih ljudi, entiteta kompanije, a i same sebe u takvom okruženju. Ovo je posebno značajno u kontekstu digitalizacije gde proizvod našeg rada postaje sve apstraktniji.
Dodajte na to AI tehnologije i zaista se postavlja pitanje šta je, i šta će ostati, rezultat našeg delovanja.
Svi junaci tvoje knjige na neki način stradaju. Šta se krije iza te tvoje odluke, u kojoj meri je ona bila svesna?
Priča, kao format, zahteva tenziju i razrešenje tenzije. U skladu s tim, nema priče ukoliko se ne desi ništa ili ako se ne desi promena junaku. U ovoj zbirci neki stradaju više, a neki manje. Jedni slučajno završe na pogrešnoj strani klackalice, drugi sami to odaberu, svesno žrtvujući svoj integritet i vrednosti kako bi projektovali nešto što nisu, a što se bolje uklapa u okruženje.
Dunja Ilić, koja je napisala blurb za zbirku „Od 9 do 5″ kaže da posredi nije satira, nego prilično realističan prikaz karijernog života milenijalaca, pa i generacija koje tek stasavaju. Šta ti kažeš na to?
Slažem se sa Dunjom, koja je kroz svoj urednički doprinos velikim delom zaslužna za to kako tekst na kraju izgleda. Priče nisu satira; realistične su, ali imaju elemente humora, fantastike. Iako priče ne obuhvataju sve nijanse realnosti rada (a čak i namerno izbegavaju one lepše aspekte ljudskog privređivanja u korporaciji) mislim da uspešno hvataju osećajni pejzaž rada u postkapitalizmu.
Dunja dalje kaže – a šta je karijerni život, s obzirom na broj sati koje nam oduzima, ako ne život sam. Kako lično gledaš na to – pomisliš li ponekad da tvoje kolege znaju više o tebi, nego neki najbliži ljudi? Ili da je tih stotine i stotine sati koje provedemo na poslu, zaista život sam?
Postoji ta iluzorna ideja da pravi život počinje u 17. 01, ili vikendom, ili tokom letovanja. Osam sati provedenih na plaži nije ništa stvarnije od osam sati za računarom, i ako čekamo da život počne nakon posla, verovatno nismo na mestu koje je dobro za nas. A ako uopšte o tome možemo i da razmišljamo, znači da smo privilegovani. Dakle, odgovor je kompleksan, u najmanju ruku. Ono što je jednostavnije je taj dualitet naših ličnosti na poslu i van posla, to mi je bilo inspirativno za građenje junaka.
Iz te podvojenosti se mogu izgraditi humor i tenzija, što je korisno za kratke priče.
Moji prijatelji koji nisu radili u korporaciji, a pročitali su knjigu, uglavnom kažu – hvala bogu da nikad nisam radio/la u korporaciji, koji horor i slično. Da li si imala nameru da priče iz tvoje zbirke uznemire čitaoce?
Neprijatnost u pričama nije slučajna. Setite se poslovnih događaja, konferencija, neprijatnih sastanaka, svih tih poslovnih mesta okupljanja, na kom nije pristojno čuditi se niti komentarisati stvari koje su nam strane i neobične… Destilat tih situacija jeste tiha neprijatnost, želja da se pobegne, ali realnost je da prodajemo svoj rad kako bismo preživeli i da najčešće nema bežanja. Neprijatnost, u kontekstu priča, pomaže da se čitalac oseti stegnuto, kao da nema bega ni povlačenja, što mislim da je bitno za svet koji sam pokušala da stvorim.
Šta je ono što ti se dopada u radu „od 9 do 5”, a šta je ono što ne voliš?
Sledi plot twist: moje 9-5 iskustvo je pozitivno i na tome sam zahvalna. Radim u nezavisnoj agenciji sa čijim vrednostima se slažem, s ljudima koje volim. Okruženje je takvo da podstiče kreativne ambicije van posla; mora da bude, da bi agencija bila živa. Ova knjiga ne bi mogla da nastane da je moje direktno iskustvo, bilo bi mi previše blisko da bih uopšte imala snage da sagledavam, ismevam i fikcionalizujem ono što mi se, možda, dešava svakodnevno.
Kako uspevaš da, radeći u marketinškoj agenciji Žiška, pišeš, crtaš, stvaraš?
Nema velike razlike između stvaranja za brendove i za sebe. Svaki kreativni rad tretiram kao privilegiju i u svakom pronalazim nešto što me raduje. Kreativni rad je zarazan, oplemenjuje, povezuje. Zapravo je, na neki način, odgovor na otuđenje od rada. Reklama je, koliko god bila apstraktna, i dalje nešto opipljivo, što vidimo, čujemo, osećamo. Nastaje u saradnji sa kolegama i klijentima, nadograđujemo je, brusimo. Što više takvih stvari pronađemo, u bilo kojoj profesiji, to manje ova zbirka priča oslikava našu realnost.
Uporedi nam proces pisanja kratkih priča sa crtanjem Sadmics-a?
Sadmics je kratki strip; od ideje do crtežma ne mora da prođe ni sat, ukoliko se nalazim u blizini table za crtanje. Sve se dešava u par poteza: uvid – setup – fora, a konzumira se podjednako brzo. I priča kreće od uvida, ali tek onda se gradi narativ, junaci, svet. Vraćamo se tekstu, doterujemo detalje, izbacujemo viškove, dopunjujemo nejasnoće, merimo koliko je dijalog prirodan, koliko izbalansiran s ostatkom teksta, razmatramo silinu kraju, i tako dalje. Dakle, u pitanju je studiozniji proces. Ipak, ono što je zajedničko i za kratki strip i za priču je značaj kraja.
Kraj mora da bude silovit i neočekivan da bi ove forme radile.
Rad u korporacijama je mnogim mladim ljudima u Srbiji dao finansijsku nezavisnost i slobodu za političko delovanje. Kako gledaš na to?
Kompanija u mojoj knjizi je junak, a književni junaci podležu konvenciji. To znači da ne mogu da obuhvate sve nijanse realnosti, jer bi time prestali da budu fikcija i postali esejski rad. Kroz priče ističem jednu od realnosti savremenog rada, koja se najviše odnosi na otuđenje, a naravno da postoje i druge, pozitivnije stvari u vezi sa kompanijama. Uostalom, veliki broj mojih prijatelja, poznanika, klijenata radi u strava kompanijama; i verujem da mogu s uživanjem (i nelagodom) da čitaju i smeju se mojim pričama, baš kao i svi drugi.
Nekoliko komentara koje smo čuli je i da priče imaju snažan potencijal za ekranizaciju, posebno one s elementima fantastike. Da li bi to volela da vidiš i pod kojim uslovima bi omogućila prava na ekranizovanje?
Volela bih, ukoliko dolazi s mesta integriteta i želje da se tekst obradi na pravi način. Odnosno, ako nekog baš povuče u tom smeru, toliko jako, da i mene ubedi da to treba da se uradi.
Za zbirku kažu i da je prva koja se bavi korporativnom sredinom na domaćoj sceni. Zbog čega su takve teme do sada bile retke u književnosti?
To je tema o kojoj radije ne bismo ni razmišljali, ako već moramo da je živimo. Ipak, mislim da je podjednako značajna odrednica našeg vremena kao i tehnologija, klasna nejednakost, prirodne katastrofe. Kada se pogleda globalno, postoji veliki broj filmova (Sorry to bother you), serija (Severance, Corporate) i esejskih knjiga (Bullshit jobs) koji tematizuju baš korporativnu sredinu, i verujem da će tema biti sve relevantnija u umetnosti u budućnosti.
Kao pisac koji je izučavao korporativno okruženje, možeš li da podeliš neka svoja previđanja za budućnost razvoja korporativne kulture, posebno u doba AI?
Razmišljam dosta na tu temu u poslednje vreme, pričam s ljudima… Centralno pitanje je etički okvir AI tehnologija. S jedne strane, koliko će AI kompanije biti primorane, od strane regulatora i javnosti, da etički potkuju i ograniče svoje LLM modele. S druge, koje će odluke donositi kompanije i preduzeća prilikom automatizacije. Ono što nam bude bitno da sačuvamo pod ljudskom odgovornošću i autonomijom, pokazaće kakva smo organizacija i da li smo spremni da žrtvujemo efikasnost da bismo očuvali ljudsku interakciju, osećaj kolektiva. Paralelno s tim, AI tehnologije mogu biti, i jesu, gorivo za demokratizaciju stvaranja; gde tehničke veštine više ne predstavljaju potpunu barijeru za kreiranje, na primer, jednostavne igrice. A na kraju dana, roboti u Poljskoj teraju divlje svinje iz grada, tako da, zaista, ko zna gde ćemo završiti.
Footografije: Privatna arhiva