Zaboravljene srpske pesnikinje: Glasovi koji su nepravedno ostali u senci

Kada govorimo o srpskoj književnosti, ako i uzmemo da govorimo, imena poput Desanke Maksimović, Isidore Sekulić ili Danila Kiša odmah nam padaju na pamet. Ali, istorija poezije i proze krije i one druge, manje poznate glasove, pesnikinje koje nisu volele ili nisu imale mogućnost da se ističu.

Naravno, to nikako ne znači da su ove pesnikinje bile manje vredne. Naprotiv. Upravo njihova relativna nepoznatost doprinosi neobjašnjivoj čari njihovih stihova.

O životima ovih autora znamo malo ili gotovo ništa, pa možemo samo da nagađamo i maštamo kada su i zašto nastale njihove pesme, šta ih je kao pesnikinje oblikovalo i podstaklo da stvaraju. Jedino kroz dela i pažljivu analizu možemo naslutiti odakle dolazi inspiracija. Zato vam u tekstu i ostavljamo uz predloge po koji stih; da vas zagolica, probudi radoznalost i navede na istraživanje, razmišljanje i, naravno, čitanje.

Jelena Dimitrijević (1862–1945)

Jelena Dimitrijević i njen život bili su poput njenih romana. Putovala je po Egiptu, Indiji, Severnoj Africi i Bliskom istoku, dokumentujući svoja iskustva kroz dnevnike i poeziju. Njena dela opisuju egzotične pejzaže i ljude, ali povrh svega unutrašnje borbe žene koja je pokušavala da pronađe svoje mesto u svetu koji nije bio muški.

Njena književnost je u isto vreme lirskih i putopisnih karaktera, a njeni stihovi zrače nezavisnošću i hrabrošću.

I za svet ovaj niko nije znao,
Niko do mene. Volela sam ćutom.
Kad je života bič me išibao,
Lečila sam se ovim tajnim kutom

Na dnu mi duše, ovim tajnim grehom.
Očaravalo me to čarobno mesto;
Smejala sam katkad gorkim smehom,
Slatkim suzama plakala sam često.

Ja sada plačem za onim suzama.
Sad je u meni prazno mrtvo-tio.
Kao u noći kad je gusta tama.
Vaj! čitav jedan svet se izgubio.

Ovaj stih odražava težnju ka oslobađanju od društvenih okvira, njen glas je glas slobode, ali i melanholije putovanja same kroz svet i kroz sopstvenu spoznaju. Njena dela često su bila zanemarena u domaćim književnim krugovima, delom zato što su žene retko smatrane relevantnim sagovornicima u literaturi.

Milica Stojadinović‑Srpkinja (1828–1878)

Milica Stojadinović Srpkinja je jedna od najranijih i najvažnijih srpskih pesnikinja iz 19. veka, obrazovana, višejezična, rodoljubiva i još kao veoma mlada objavljivala je svoje stihove u listovima svog vremena. Smatrana je jednom od najistaknutijih pesnikinja tog perioda, a ipak je gotovo zaboravljena u savremenoj književnoj svesti.

Njena poezija duboko je ukorenjena u rodoljublju, prirodi i ličnom osećanju pripadnosti u vreme kada je žensko pesništvo bilo prava retkost.

Kad se nebo muti, ne kaže zašto,
nit rosna kiša rad koga pada.
A srce moje da kaže na što
što ono samo zna za se sada?
Ja zar da kome čuvtsva izjavim?
Ta pre ću mrtva da se utajim!

Skriva se zemlja pod pokrov noći
dok zvezda trepti na nebu sjajna.
A zaves srca zar treba poći
da snimim? čuvstva i javim tajna?
Nek tuga, radost, u njem’ počiva:
A tajnu nebu tek net otkriva.

U podne, il veče života svoga
potuži svaki na zemlji ovoj.
I ja bi glasa imala toga
ko mnogi pesnik u pesmi svojoj;
Al da mi sudba zar bude javna?
Ta pre će primit zemlja me tavna!

Spada u pesnikinje koje težinu istorije, ali i univerzalnu melanholiju, tugu i nadu spojene u jedno, prirodne slike koje odjekuju duboko.

Danica Marković (1879–1932)

Danica Marković bila je prva modernija srpska pesnikinja lirskog izraza i jedan od važnih glasova koji su pokušali da u poeziji artikulišu ženska unutrašnja stanja pre Velikog rata. Njena prva zbirka Trenuci objavljena je početkom 20. veka i naišla je na priznanje kritike svog vremena, ali je s vremenom padala u zaborav.

Pesnikinje koje u svojim pesmama često istraživaju unutrašnju dinamiku osećanja, čežnju, bol, ali i snagu i samosvest žene teme koje su njenoj epohi bile neobične i zanemarene.

Кad u odaju stupih svoju gluhu,
Sa suhim cvećem u rukama vrelim,
Od duga puta, u prašljivu ruku,
Osetih tada da ništa ne želim

Ceo mi život u prošlost utonu!…
I kao kitu bosioka smerna

Što s pobožnošću meće za ikonu
Duša pobožna, odana i verna,
Pred slikom tvojom padoh na kolena,
Od svu tišinom okružena gluhom,
I okitih je, bolom satrvena,
Ivanjskog cveća rukoveti suhom.

Ovaj tip lirike, emotivan i otvoren čini Danicu mostom između tradicionalne poezije i moderne ženske subjektivnosti.

Draginja Adamović (1925–2000)

Draginja Adamović je srpska pesnikinja 20. veka čije je delo često ostalo van najvećih antologija i istorijskih pregleda. Objavila je nekoliko zbirki poezije, koje su obuhvatile teme prirode, identiteta, tišine i unutrašnjeg mira.

Spada u pesnikinje koje imaju osetljiv poetski izraz koji balansira između svakodnevnih sećanja i egzistencijalnih pitanja.

Evo onih
Što na obali zelene vode
Sagradiše kuću promajnu
Živ da ne zanoći
Mrtav da ne zadani
Senkom pređšnjom
I upre rukom u vrhove oštrih stena

Foto: Pexels