Melanholična muzika za melanholične ljude: Upoznajte bend Daze

Svojevremeno deklarisan kao najmlađi indie band na našim prostorima, daze poslednjih godina polako izlazi iz okvira alternativne scene i postaje nezaobilazno ime domaće muzike. Nekadašnji trojac, a danas višečlani sastav upravo je predstavio svoj drugi EP – bila je, a sanjiva, introspektivna i emotivno nabijena muzika došla je kao prirodan nastavak njihovog debitantskog izdanja fever dream – demos.

Bend čine Ilija Maršićević (vokal i gitara) i Aleksa Telalović (gitara), dvojac zaslužan za autentične aranžmane i muziku, a novi EP donosi i zvuk pojačan dolaskom Igora Baste na bas gitari i Vida Miloševića na bubnjevima. U kreativnom razvoju benda značajnu ulogu imali su i bivši članovi, Katarina Zarić i Zeko September Benini, čiji doprinos se i dalje oseća u slojevitosti zvuka.

U intervjuu za BURO. otkrivaju da novi EP u četiri numere donosi priču o unutrašnjim previranjima i snovima generacije koja odrasta u haosu, istovremeno izgubljena i istrajna u traženju smisla, a mi ih na samom početku pitamo da pričaju o – počecima.

BURO. Kako i kada je nastao bend daze? Ko je inicijator i kako ste se okupili?

Ilija Maršićević: Bend je nestao 2019. godine u sastavu Katarine Zarić za bas gitarom, Anđele Žikić za bubjevima, i mene kao vokala. Uglavnom svom svirali kavere i nismo imali autorske pesme, sve do Indirekt festivala u oktobru iste godine. Zvali su nas da sviramo i napisali smo sve pesme za set u nedelju dana. U međuvremenu je bilo mnogo izmena u muzici i postavi, pa je tako kasnije ušao Aleksa kao lid gitara, zatim Vid na bubnju i od skoro Igor kao basista.

BURO: Kako biste opisali svoju muziku nekome ko vas još uvek nije slušao?

Aleksa Telalović: Žanrovski – indi, shoegaze.

Ilija: Tužna muzika za tužne ljude.

BURO. Postoje li neki muzički uzori i kako se vaš muzički ukus menjao s godinama?

Aleksa: Vlado Georgijev.

Ilija: Odrastao sam uz mnogo indi muzike. Dugo sam mislio da je slušati i svirati to kao neka ružna reč, ali kako sam više ulazio u tvrđi emo (ali pravi emo) indi, shvatio sam da nije sramota.

BURO. Kako funkcioniše vaš kreativni proces – ko donosi ideje, kako nastaju pesme? I da li više volite da stvarate u studiju ili kad se nađete na bini, pred publikom, i prezentujete svoj rad?

Igor Basta: Od skoro smo u trenutnom sastavu, tako da smo i dalje u procesu eksperimentisanja sa kolektivnim pisanjem. Do sad je većinu toga radio Ilija, pa dosta toga ispeglamo na probi i još malo u postu, ali sad se trudimo da negujemo timski rad od samog starta.

Aleksa: Naravno da mnogo više volimo adrenalin svike i to kad gomila ljudi skače uz našu muziku, kad igra i zna tekstove napamet, nego da ponavljamo istu strofu po sedamnaesti put.

Igor: Generalno se i van benda najviše družim s Ilijom pošto studiramo i živimo zajedno u Hagu.

BURO. Kako provodite vreme između svirki i snimanja? Da li ste i van scene i studija povezani?

Igor: Generalno se i van benda najviše družim s Ilijom pošto studiramo i živimo zajedno u Hagu. On je na kompoziciji, ja na klasičnoj gitari, pa tako ujutru pijemo kafu, uveče pivo, provodimo dosta vremena zajedno.

Aleksa: Ja s Vidom kad mi duguje pare.

Ilija: Inače je bend još 2019. nastao prvenstveno iz prijateljstva, pa i dan danas veliki ortaci i uključeni u živote jedni drugih. I to ne samo nas četvorica, nego se družimo i sa drugim prijateljima i saradnicima benda.

BURO. Najdraži nastup do sada i zašto?

Ilija: From the heart žurka u Dragstoru, u junu 2024. Svirali smo blekrum, to je najgora prostorija na svetu. Nema vazduha, a bilo je leto, ljudi se znoje, nema bine i jako je teško ozvučiti prostor. Energija je bila fenomenalna.

Vid Milošević: Nije bila scena i onda smo bili bukvalno među ljudima. Delili smo vazduh i znoj, ali bilo je stvarno mnogo lepo, baš top energija.

BURO. Gde biste voleli da nastupate?

Aleksa: Iz regiona, svakako na većim festivalima poput Arsenala. Ja bih baš voleo Tam Tam.

Igor: Glastonberi.

Ilija: Može Vembli, ili bar negde gde može da se puši.

Ilija: Muzika je katarzičan kanal i drago mi je što imamo zavidno dobru alternativnu scenu.

BURO. Kako biste uporedili fever dream – demos i bila je? Gde vidite najveći pomak – u zvuku, temama ili vašoj unutrašnjoj dinamici?

Aleksa: Oba smo snimili sami na Avali, ali na prvom baš nismo znali šta radimo, a na drugom smo malo više znali. To jest, malo manje nismo znali šta ne treba da radimo.

Ilija: Tekstovi za oba su zapravo napisani u sličnom periodu, samo je muzika za bila je mnogo bolje spakovana i odrađena. Ruzmarin je, na primer, napisana pre tri godine, ali je našla svoj momenat danas, u neku ruku na žalost, ali opet drago nam je što je dotakla slušaoce u trenutku kad im lično znači, kao i da je došla do sjajne ekipe koja je bila inspirisana da napravi spot.

BURO. Kažete da novi EP reflektuje ‘kolektivni nemir’. Kako se taj osećaj kanališe kroz muziku – kroz tekstove, aranžmane ili atmosferu pesama?

Ilija: Mislim da Beograd ima prilično jasan zvuk alternativnog roka i da je to taj kolektivni nemir – mi volimo da se deremo i udaramo jako o naše instrumente, a publika to voli da sluša i gleda. Muzika je baš katarzičan kanal i drago mi je što imamo zavidno dobru alternativnu scenu. A nekako nije ni čudo. Što se tiče konkretno ovog EP-a, verujemo da svi poslednjih sedam meseci žive potpuno vanredno i neizvesno. Mislimo da pesme mogu da iskažu pomešane nemoć i bes sa prkosom i istrajnošću, i da postavljaju naglas pitanja koja univerzalno osećamo.

Ilija: Mi bismo voleli da se naša muzika deklariše kao sanjivi eskapizam, ali ne umemo, pa ispadne surova realnost.

BURO. Spot za Ruzmarin snimila je ekipa FDU studenata u blokadi – kako je došlo do te saradnje i kako ste doživeli njihovu interpretaciju vaše muzike kroz slike i kadrove?

Ilija: Naša dobra drugarica Nađa Marjanović je došla u Hag da nas poseti i da zableji malo. Ja sam dobio ideju da napravimo spot u kom će pisati tekst pesme po raznim mestima na ulicama i ona je rekla: „E, pa to zvuči baš zanimljivo, ja bih to baš radila“. Mesec dana kasnije sam je zvao i pitao da li hoće da radi i onda je ona to odradila baš dobro. Jako sam ponosan na celu njenu ekipu. Dali smo im potpunu kreativnu slobodu nad spotom i mislim da su pokidali kako su uradili.

BURO. Vaša muzika deluje kao balans između sanjivog eskapizma i vrlo konkretne stvarnosti. Da li je to svesna odluka ili prosto način na koji čujete i obrađujete svet oko sebe?

Ilija: Mi bismo voleli da bude sanjivi eskapizam, ali ne umemo, pa ispadne surova realnost. To jeste donekle način na koji biramo da romantizujemo svet oko sebe, ali nekad je stvarno teško, što se onda oslika i na to što stvaramo.

BURO. Kako je izgledalo stvaranje ovog EP-a sa novim i bivšim članovima? Da li je to iskustvo bilo više kao povratak ili nova faza benda?

Aleksa: Nije to bio klasičan povratak, više kao prirodan nastavak priče koja se menja kako se i mi menjamo. Bilo je baš lepo imati skoro sve koji su činili daze okupljene na ovom albumu, snimali smo gudačice, vokale, gitare zajedno u šumi danima, i to su još jedne u nizu dragocenih uspomena sa Avale.

BURO. Planirate turneju po regionu sa sličnim bendovima. Kako gledate na regionalnu alternativnu scenu danas – ima li solidarnosti, prostora, publike?

Aleksa: Ima solidarnosti i publike, prostora za mlade i kulturu uvek manjka i to je sistemski problem, ali zbog prva dva i to se nekako smisli. Kad smo okupljeni oko iste suštine i uverenja, nađe se podrška i rešenje za večinu problema. Zato se radujemo da nastupamo za dugogodišnjim prijateljima iz Ubili su batlera, Milicom Meklur, kao i Afotičkom Zonom i Cvatom.

BURO. I šta (uopšte) mislite o današnjoj alternativnoj sceni u Srbiji i regionu? Kako vidite svoj doprinos toj sceni?

Ilija: Mislim da je alternativna scena kod nas prilično živa, ali često sistemski zanemarena. Vidimo svoj doprinos u tome da kroz muziku stvorimo prostor u kom ljudi mogu da se prepoznaju, osećaju manje usamljeno i slobodno. Jer upravo su zajedništvo i iskrenost ono zbog čega scena opstaje uprkos svemu.

BURO. Kada biste morali da opišete ovaj EP jednom slikom, emocijom ili mestom – šta bi to bilo?

Ilija: Postoji knjiga koju ja baš volim, Ale i bauci. U njoj postoji ilustracija đavola koja mi je bila baš vividna u glavi dok sam pisao pesmu „đavo“. Knjiga je stvarno odlična i asocira me na ovaj EP.

Fotografije: Marija Cerović Arsenijević, Sofija Milićević