Uvertira u klasiku: Romantizam

„Klasiku voli onaj ko razume“, pevao je Bajaga. U tome ima istine: činjenica je da mnogo nas još uvek nije otkrilo bogati, veliki i čarobni svet klasične muzike, baš zbog toga što jednostavno nismo imali neophodnu edukaciju, koja bi nam pomogla da otkrijemo lepotu skrivenu u kompozicijama minulih vekova.

Zato vam BURO. u saradnji sa muzikološkinjom i muzičkom kritičarkom, Dunjom Savić, donosi serijal tekstova o istoriji i svim zanimljivostima klasične muzike, koji će vam pomoći da otkrijete jedan čitav novi svet vrhunske umetnosti – ali i da istinski uživate u njemu.

Dunja Savić (1995) je diplomirala i masterirala muzikologiju na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu gde je zaposlena kao istraživačica pripravnica na istom odseku. Na Drugom programu Radio Beograda angažovana je kao muzička kritičarka, voditeljka i urednica. Prve stručne radove predstavila je tokom studija, izlažući na FESTUM-u (2015) i Međunarodnoj konferenciji Contextuality in musicology – What, How, Why and Because (2018), pisala je i za onlajn časopise Kuš i Musicum impressum, a pedagoško iskustvo sticala je kao profesorka teorijskih predmeta u Školi za muzičke talente u Ćupriji i Srednjoj muzičkoj školi Josip Slavenski u Beogradu. Jedna je od članica projekta Wiki Popular, koji je u saradnji sa Centrom za istraživanje popularne muzike i Wikimedia Serbia proglašen najboljim projektom 2024. godine. Piše poeziju, komponuje pesme, voli muziku, slikarstvo, podkaste, osmehe i espreso.

Uz svaki tekst, Dunja priprema i Spotify plejlistu na BURO. kanalu, u kojoj ćete moći i da čujete sve o čemu je pisala.

Romantizam: Muzika u doba prevrata

Kada se govori o muzici romantizma, nije moguće odvojiti je od šireg konteksta dugog 19. veka – perioda koji traje od Francuske revolucije 1789. pa sve do Prvog svetskog rata 1914. godine. Upravo zato nije ispravno izjednačavati 19. vek sa romantizmom: on je bio dominantan, ali ne i jedini pravac epohe. U muzici se, na primer, javlja verizam, dok izraz fin de siècle obuhvata stvaralačke poetike sa kraja 19. i početka 20. veka, odnosno, poetike Kloda Debisija i Gustava Malera. Filmski triptih pod nazivom Romantičari (BBC, 2011) na dobar način ilustruje ovo vreme, ukazujući na društvena i kulturna previranja iz kojih je izrastao moderan čovek, pa samim tim i umetnost novog tipa.

Evropa 19. veka bila je poprište naglih društvenih i političkih promena, a revolucionarni pokreti, nacionalna buđenja, industrijska revolucija i rastuća građanska klasa izmenili su mapu moći, ali i potrebe publike. Muzika više nije bila privilegija aristokratije i crkve – koncertne sale, muzička društva i javna izvođenja otvarala su je sve širem sloju ljudi, a ova praksa je u većoj meri pokrenuta u epohi klasicizma.

Nacionalizam i ideja o posebnom kulturnom identitetu našli su u muzici plodno tle: kompozitori u Češkoj, Rusiji, Mađarskoj ili Poljskoj posezali su za folklornim elementima da bi izrazili pripadnost svom narodu, što će imati reperkusije i na vokalno-instrumentalna, scenska i instrumentalna ostvarenja romantizma – od pesama, preko simfonija do opera.

U muzičku umetnost je termin romantizam uveo E. T. A. Hofman 1813. godine u tekstu Beethovenova instrumentalna muzika. Prvobitno se, tokom 17. veka, pojam odnosio na književna dela čije su karakteristike bile maštovitost i fantastičnost, dok krajem 18. dobija značenje književnog pravca, zahvaljujući misliocima poput braće Šlegel i Žana Pola.

A radi lakšeg pregleda svih promena tokom ovog razdoblja, treba spomenuti da je u kontekstu muzičke umetnosti presudna bila 1848. godina; ona je na izvestan način podelila 19. vek na dva dela, ali dovela i do smena generacija muzičkih stvaralaca. Franc Šubert, Robert Šuman i Frederik Šopen, prevashodno posvećeni instrumentalnoj i muzici za glas i klavir, čije je stvaralaštvo obeležio rani romantizam, polako napuštaju muzičku scenu, dok njome počinju da dominiraju Franc List i Rihard Vagner (prvi je utemeljio simfonijsku poemu i ovaj izraz prvi put upotrebio 1854. godine, dok drugi uspostavlja muzičku dramu).

Osim ovih autora, romantizam u muzici obeležili su i Feliks Mendelson, Hektor Berlioz, Johanes Brams, Jan Sibelijus, Edvard Grig, Anton Brukner, Antonjin Dvoržak, Mihail Ivanovič Glinka, Petar Iljič Čajkovski, kao i Gustav Maler sa osvitom 20. veka – i svi su oni obogatili muzičko nasleđe romantizma pretežno na polju klavirske, simfonijske, koncertantne i kamerne muzike, dok je u Italiji stasala grupa autora koja je zauvek promenila tokove operske muzike i iznedrila vanvremenske naslove poput Rigoleta, Aide, Madam Baterflaj i Turandot. Bili su to Đuzepe Verdi i Đakomo Pučini.

No, u ovom našem pregledu značajno mesto najpre zauzima ekspanzija muzike za klavir. Klavir postaje nezaobilazni deo domaće i koncertne prakse, a poseban doprinos daje List koji 1839. godine priređuje prvi samostalni klavirski resital (mađarski autor bio je prava pijanistička zvezda, a izraz Listomanija označava pomamu i veliko oduševljenje ovom muzičkom ličnošću). Od njega, kompozitor-pijanista (a isto je važilo i za violiniste među kojima je bio slavni Nikolo Paganini) napušta salonski ambijent i intimnost skromnog okruženja zamenjuje scenom.

Razvoj klavira i njegova virtuozna funkcija značajno doprinose tome da sonata u romantizmu postaje ključna kako kao žanr, tako i kao forma. Njeni osnovni principi, naročito sonatni princip – koji se najviše odnosio na tonalni plan i funkciju reprize – ostaju fundamentalni, čak i u delima koja nisu formalno označena kao sonate. Dobar primer su Šopenove balade, koje, iako nazivom nisu sonate, sadrže elemente sonatnog principa, posebno u organizaciji motiva i tonalnom razvoju.

Istovremeno, pojavljuju se i muzički komadi. Tim imenom obuhvaćene su koncertne etide, zatim nokturna, emprompti, muzički momenti, kapriča, ekloge, kao i stilizovani plesovi poput mazurki, poloneza i valcera, naročito u Šopenovom stvaralaštvu.

U prvoj polovini 19. veka, istaknuti izvođači poput Lista, Klare Vik i Ignjaca Mošelesa redovno izvode klavirski repertoar na koncertima, da bi u drugoj polovini veka dominaciju preuzeli Anton Rubinštajn, Hans fon Bilov, kao i Sergej Rahmanjinov – ikona klavirske muzike i pijanizma s početka prošlog veka.

Kroz ceo 19. vek, broj sonata u opusu pojedinih kompozitora se smanjuje, slično kao u slučaju simfonija, ali su one mnogo produbljenije, sa bogatijom harmonijom, širim melodijskim gestovima i složenijom obradom motiva. Posebno se uočava postupak nazivan razvojno variranje, koji kod Bramsa postaje istaknuta strategija oblikovanja materijala, bilo da je reč o žanru simfonije ili nekom drugom kamernom ili žanru klavirske muzike kao sonate, fantazije, velikih klavirskih ciklusa i koncerata.

Iako instrumentalna muzika dominira, glas i klavir takođe zauzimaju značajno mesto, naročito kroz razvoj lida, koji postaje važan oblik izražavanja intimnih i poetskih sadržaja. Tvorac lida ili pesme na stihove romantičnih pesnika uz klavirsku pratnju bio je Šubert, iznedrivši preko šest stotina pesama ovog tipa. Gretica za vretenom iz 1814. godine prvo je ostvarenje ovog tipa u opusu austrijskog autora.

Paralelno se razvijaju i veći vokalno-instrumentalni oblici – oratorijumi i simfonijska muzika, koji često integrišu sonatne elemente u svoje stavove.

Sve ovo ukazuje na širinu i kompleksnost romantizma, gde se virtuoznost, ekspresivnost i formalna inovacija sreću i u instrumentalnoj i u vokalnoj literaturi. Tako, naročito od sredine 19. veka kuća klasične umetnosti postaje simfonija, a tome svedoči brojni napisi i stavovi u tamošnjoj štampi. Ludvig Tik, nemački pesnik, pisac, prevodilac i kritičar, je u kratkom eseju napisao da je simfonija “najviša umetnička forma“, postavljajući tako muzičku umetnost i njen derivat iznad ostalih umetnosti.

U romantizmu je razvoj simfonije bio snažno obeležen nasleđem Betovena, posebno njegovom Devetom simfonijom koja je ostavila dilemu kako nadmašiti taj monumentalni uzor. Rani romantičari – Šubert, Berlioz, Mendelson i Šuman – razvijali su simfoniju pod snažnim Betovenovim uticajem, oscilirajući između sledbeništva i novih izraza romantičarskog duha. Tokom druge polovine epohe simfonija prolazi kroz krizu, ali su Brams i Brukner svojim delima dokazali njenu vitalnost i vezu sa tradicijom, vraćajući se shvatanju simfonije kao instrumentalne drame.

Istovremeno se u nemačkom muzičkom životu rasplamsava rat romantičara između pristalica Nove nemačke škole (List, Vagner), koji su zagovarali programsku muziku i simfonijsku poemu, odnosno bliskost sa književnošću i dramom, i konzervativnijih autora poput Bramsa i kritičara Eduarda Hanslika, koji su branili ideju apsolutne muzike (samodovoljna muzika kojoj nije potreban eksterni tekstualni ili likovni element koji bi obezbedio sadržaj i značenje). Ova podela oblikovala je simfonijsku produkciju 19. veka i trajno uticala na njeno razumevanje.

Opera u romantizmu postaje mesto sinteze ideja epohe, gde se kroz muziku izražavaju snažna osećanja i obrađuju mitološke, istorijske, društvene i fantastične teme. U prvoj polovini veka dominiraju različite tradicije: italijanska opera serija i bufo (Đoakino Rosini, Vinčenco Belini, Gaetano Doniceti), francuska velika opera (Đakomo Majerber), nemački zingšpil (Karl Marija fon Veber) i ruska nacionalna opera (Glinka).

U drugoj polovini veka ključnu ulogu ima Vagnerova reforma, koja operu preobražava u muzičku dramu i stvara ideal sveobuhvatnog umetničkog dela (Gesamtkunstwerk), u kojem su muzika, tekst i scena neodvojivi. Epohalno ostvarenje, tetralogija Prsten Nibelunga, originalni je primer muzičke drame.

Romantizam u muzici stoga nije jedinstvena pojava, već mreža različitih poetika i stilova, zajednički oblikovanih težnjom ka izražavanju subjektivnog, proširivanju muzičkih formi i redefinisanju odnosa umetnosti i društva. Upravo ta raznolikost objašnjava zašto se 19. vek ne može razumeti kroz jedan pravac: romantizam jeste bio dominantan, ali su njegovu epohu oblikovali i drugi stilovi, čije će posledice otvoriti put modernizmu 20. veka.