Najvažnije pitanje koje ostaje posle slušanja nove pesme Rosalíe

Španska pevačica Rosalia ima novu pesmu, Berghain, koja je objavljena 27. oktobra i najavljuje njen četvrti studijski album Lux.

Pesmu i predstojeći album potpisuje Columbia Records, a osim Rosalíe, u stvaranju pesme učestvovali su Björk, Yves Tumor, muzički producenti Noah Goldstein, Sir Dylan i Jake Miller, Londonski simfonijski orkestar, kamerni hor pri Katalonskoj muzičkoj palati, te ceo producentski tim na čelu sa direktorom Nicolásom Méndezom.

Dosadašnja diskografija španske pevačice potvrđuje raznovrsnost njenog muzičkog izraza, čiji je zajednički imenitelj – najšire postavljeno – španska muzička tradicija u kombinaciji sa popom, ritmom i bluzom, trepom, regetonom i eksperimentalnim zvukom.

Berghain, zamišljena u nešto više od tri minuta, predstavlja spoj „tehno i klasičnih tekstura, isprepletenih na tri jezika u atmosferi napetosti i oslobađanja“.

Bila sam zauzeta kada mi je stigla poruka od B. da bi možda bilo lepo da napišem tekst o novoj pesmi Rosalije “iz ugla klasične muzike”. Setih se da mi je tog jutra na Instagramu protutnjilo nekoliko storija iz kojih sam shvatila da je španska pevačica objavila pesmu Berghain.

Dominantna slika: Rosalía prelazi ulicu uz pratnju članova simfonijskog orkestra. Nekoliko sati kasnije, ponovo sam otvorila poruku, ukucala „Rosalía new son“ u pretraživaču i tapnula play.


Ma, ovo mi liči na onu reklamu za parfem sa Emily Ratajkowski, pomislila sam, samo je ovog puta u fokusu nakit. Gudači, timpani, duvači… Aha, zato valjda ja treba da pišem iz ‘ugla klasične muzike’.

Kada se svi ovi elementi slože – orkestar, barok, Björk, Yves Tumor, pa čak i referenca na Snežanu i sedam patuljaka – teško je ne zapitati se da li je ovakvo ukrštanje rezultat unutrašnjeg umetničkog poriva ili promišljene logike pop-industrije.

Upliv klasike u pop, naime, nije ništa novo. Mnogi izvođači koristili su ga da bi kreirali specifičnu estetiku, izgradili drugačiji imidž ili naglasili „umetničku crtu“ pesme. I u slučaju pesme Berghain, ono što se prepoznaje kao „klasični“ element zapravo je gotovo isključivo zvuk simfonijskog orkestra u baroknom prosedeu, pevanje nalik operskom i prisustvo hora (u pomenutoj reklami se, na primer, koriste segmenti čuvene Habanere Žorža Bizea).

Ti elementi proizvode monumentalnu, svečanu zvučnu sliku koja asocira na isečak nekog hita klasične muzike, a ponovno pojavljivanje Björk nudi još jedan simbolički sloj: angažovati nju znači prizvati ceo imaginarij gotovo avangardne (pop) umetnosti, onu vrstu simboličke težine koja pop singl odmah čini (novim) estetskim idealnom, a ne samo komercijalnim proizvodom.

Pesma je hibridna i eksperimentalna, ali, nije pesma koju biste ubrzo pustili ponovo i pevali je u krug iz prostog razloga što se u samoj njenoj formi i sadržaju ne ističu catchy fraze. Ipak, Beghrain pripada i komercijalnoj i hibridnoj muzičkoj pojavi, ona je i „visoka“ i „niska“.

Sve to deluje kao da Rosalía vodi paralelnu strategiju usmerenu ka različitim slušaocima – i dok se jedni pitaju da li je ovo najava novog zvuka na albumu Lux, drugi se pitaju da li pesma služi kao kulturni most između fanova popa i slušalaca art-muzike.

U svakom slučaju, reakcije su vrlo žive jer Berghain ne liči na klasičnu pop pesmu. Ona je provokativna, sadržajna, pogodna za različite interpretativne perspektive, a za neke od nas inspirativna jer iznova motiviše razmišljanje o tome šta uopšte danas nama znače razlike između klasične i popularne muzike, kako ih definišemo, prepoznajemo i artikulišemo, a osim toga, kakav je naš lični “kulturni kapital”, te šta njega čini.

Gde je granica između umetničkog istraživanja i pametnog marketinga, da li, kako i zašto korišćenje ‘klasične muzike’ estetizuje i uzdiže pop pesmu i da li je ovo Rosalijin novi pravac?

Ne zaboravimo da već sama pozicija iz koje komentarišemo muzički sadržaj usmerava naš ukus i sud o istom.

Fotografije: instagram rosalia.vt; FRANCOIS GUILLOT / AFP / Profimedia