PUCANJ U PRAZNO: Preslušavanje novog albuma Tame Impale

Kada je krajem osamdesetih R.E.M. potpisao ugovor sa velikom izdavačkom kućom, njihova prva važna ploča bila je „Green“ (1988). Bend je isporučio najbolje od svega što je do tada, kao mali indi sastav sa potencijalom, stvarao. Komentari o tome kako su se „prodali“ u datom trenutku su zasluživali pažnju ali ih je vreme demantovalo u potpunosti, naročito izlaskom albuma „Out of Time“ (1991). Žao mi je što se tako nešto nije desilo Tame Impali.

TAME IMPALA UNIVERZUM

U periodu od 2010 do 2020. godine ovaj australijski autor je izgradio svoj muzički univerzum. Njegova umetnost je pronalazila načina da dođe do publike. Ona se uvećavala a Tame je postajao izuzetna festivalska i koncerta atrakcija. Prva četiri albuma obiluju psihodeličnim harmonijama umotanim u nostalgiju, melodiju i nežnost ispevanu falsetom. Koliko je samo bilo neophodno da u tome istraje i na izdanju „Deadbeat“ (Columbia, Sony Music, Menart), u čijem se muzičkom potpisu prilično pogubio želeći da postane nešto drugo, i to odmah.

Ne znam da li je razlog tome što je potpisao za velikog izdavača, pa je time želeo da pokaže svoju svestranost, ili „Deadbeat“ jednostavno označava kraj jednog perioda umetnikovog stvaralaštva. Izdanje je daleko od autorovih ambicija, emocije i psihodeličnih boja za kojima vaaapi jednobrazno mejnstrim tržište.

Singl „End of Summer“ sadržao je reference na rejv kulturu i početke tehna. „Dracula“ je pravljen da bude hit-singl. Sada, kao deo celine, ipak ostaje bledunjav pokušaj da to zaista i postane.

Početak albuma obećava sa zanimljivim producentskim zaokretom u numeri „My Old Ways“. Inače, sve što je sadržano na albumu „Deadbeat“ su poput demo skica od kojih bi autor s vremenom mogao da napravi jedan pošten Tame Impala album. Pesme koje sadrže obrise klasika iz istorije pop muzike su možda najzanimljiviji komadi na albumu. Na primer „Peace of Heaven“ podseća na „Orinoco Flow“ od Enye, dok u numeri „Obsolete“ Tame Impala odlazi dalje interpretirajući frazu iz Bahove „Tokate i fuge u D-molu“.

Zaista sam davao šanse albumu „Deadbeat“ da me obori sa nogu.

Ipak, nije pružio ni minimum očekivanog zadovoljenja.

Sve se nekako promenilo. Tame se ošišao i više ne izgleda kao australijski hipijevac, muzika se izgubila na relaciji srce-duša-vizija, čak i omot albuma nije neko intrigantno dizajnersko delo. Inače, na omotu je fotografija Tame Imale sa njegovim detetom, što je naravno ok, ali u kontekstu sadržaja ni to nema nekog posebnog smisla.

Albumom „Deadbeat“ Tame Impala neće osvojiti novu publiku kojoj se obraća mejdžor izdavačka kuća čiji je potpisnik. Za tu publiku on je potpuni stranac, nekomunikativan, nejasan i nepristupačan. Za nas koji Tame Impalu volimo od početka ovo je fantastičan eksperiment, realizovan u potpuno pogrešnom trenutku. „Deadbeat“ je nejasna, ishitrena, iznuđena i nedovoljno ubedljiva promena. Od svega je netaknut ostao falset.

Fotografije: PROMO, Julian Klincewicz