Povezano
Leti često zađem u fazu nekog introspektivnog zanosa. Kao da je Nova godina, mnogo preispitivanja me udari po sred glave i to na sred polu puste plaže sa muzikom u ušima. U mom slučaju nekada je muzika u ušima na plaži bila neizostavna. Danas nije toliko, ali u smeštaju – obavezno. Gotovo da me svakog leta „strefi“ želja da se posvetim nečijim diskografijama. Sećam se da su mi jednom prilikom na hvarskoj plaži društvo „pravili“ Fleetwood Mac. Jedne godine neki nasumičan izbor francuske yé-yé scene šezdesetih. Nekad tu bude gomila opštih mesta, artista poput Steviea Wondera, Marvina Gaya ali i nekih novijih zvučnih imena kao Lane Del Rey, Jungle. Sećam se da su mi jedno leto obeležili producentski i remiks radovi Frankiea Knucklesa. Da, leto je zabavno za dublje upoznavanje sa dostignućima pojedinih artista, ali ništa planski samo pustite da vas muzika i njen autor sami pronađu. Moje ludilo je ovog leta počelo ranije, mnogo pre odlaska na jadransku obalu jer – digresija – kao dete Jugoslavije nju jedino doživljavam kao svoju.
Tame Imala me svojim muzičkim izrazom, a najpre slobodom i maštovitošću, zainteresovao od početka. Ta njegova vizija sačinjena od pritajene psihodelije šezdesetih, protkane neonom osamdesetih, duhom gandža devedesetih i postmodernizmom novog veka je jedinstvena u savremenoj ponudi (indi) muzike. Novim singlom „End of Summer“ obreo se u sopstvenom Underworldu u kom trenutno boravi i PinkPatheress, još jedna nova fascinacija ali o njoj neki drugi put. Dakle, Tame me oduvek na nekog podsećao. To nije bio očigledan uticaj, niko čiji rad kod Impale prepoznajemo kao direktni uticaj. Bila je to neka nit na nekom nivou osećaja, prepoznavanja. Kada se dugo nešto pitate, onda vam odgovor dođe u snu ili na javi.
Daleko je Japan, tako je i novom albumu Towe Teija trebalo nekoliko meseci da stigne u vidokrug mojih pretraživanja i „kliktanja“ po striming servisima. Aktuelno izdanje se zove „AH!!“ i možete slobodno da ga zanemarite. Ipak, tog trenutka sam dobio dugo traženi odgovor. U mom svetu preklapanja i ukrštanja, muzički univerzum Tame Impale u mnogome podseća na revolucionarne, nadahnute i izuzetno uzbudljive početke solo karijere vanserijskog japanskog muzičkog inovatora. Verujem da se svi sećamo Towinih početaka u grupi Deee-Lite. Nakon povrede leđa izazvane padom, tokom nastupa benda u Brazilu, započinje period dugog oporavka. Više se nije vratio svojoj grupi a upravo u tom periodu nastajale su zvučne skice onoga što će se naći na njegova prva dva solo albuma. Srećan što mi se dugo traženi odgovor ukazao, osetio sam neodoljivu želju da sednem u svoju imaginarnu vremensku mašinu i ponovo preslušam „Future Listening!“ (1994) i „Sound Museum“ (1997).
Slobodan Konjović, veliki guru na Radiju Studio B u to vreme moj muzički urednik, jednom prilikom je u neobaveznom razgovoru rekao kako ga stari albumi vraćaju na mesto i u situacije kada ih je prvi put čuo. To je toliko jak doživljaj da gotovo oseća mirise tog trenutka, zna tačno u čijem je prisustvu bio i šta je instinktivno prepoznao u toj muzici. Nisam mogao u potpunosti to da razumem niti da se sa tom izjavom identifikujem. Bila mi je samo biska jer sam tek načinjao treću deceniju svog života. Naravno da sam se na tom dvadeset trećem spratu Beograđanke, susretao sa širokim spektarom albuma. Towina muzika u vreme originalnog izlaska bila je pitka ali ipak tako daleko od mejnstrim centra, ustremljena ka graničnim područjima izraza jednog modernog producenta, vrsnog DJ-eja, turntablista a pre svega ljubitelja muzike. Ponovno preslušavanje ovih albuma vratilo me u fotelju radio disk džokeja. Voditeljki regler na mikseti je podignut, lampica „on air“ uključena i najava je krenula.
Kako pričati i pisati o muzici? Nije to baš ono kao daš instrukcije ChatGPT-ju i voilà, evo vam generisani tekst. Slušanje i posvećenost, neizmerna ljubav i otvorenost prema svim aspektima popularne kulture, pa samim tim i muzike, su preduslov za subjektivan prenos jednog audio doživljaja. Razmišljanje van okvira muzike sa top lista se apsolutno podrazumeva. Kao artist, Towa je svetao primer. Treba imati u vidu da su pomenuti albumi objavljeni nakon megalomanskog uspeha singla „Groove Is in the Heart“ (1990). Možda se od Teia očekivalo nešto tome nalik, ali se on očigledno nije vodio tom idejom.
Čak da do sada nikada niste čuli deo neke od pesma sa pomenutih solo albuma, njihovi nazivi sasvim jasno govore ne samo o sadržaju već o ambicijama a pre svega viziji autora. Towa je stvorio svoj muzički univerzum koji se ogleda u ogromnoj količini semplovane muzike, veštih transformacija i zameni muzičkih ambijenata. Iako, upravo zbog naziva, mogu delovati hladno ili previše pretenciozno ono što emituju je toplina. Ritmovi bossa nove dominiraju. Tei ne krije poštovanje prema tom zvuku i iz njega crpi neverovatne skrivene favorite. Sa druge strane je gruv – u srcu, razume se. Daleko od lamenta nad bivšim bendom i velikim hitom, u fokusu autorovog solo istupa su disko muzika, hause i klupska scena koja se vrtoglavo razvijala u poslednjoj deceniji dvadesetog veka. To čini suštinu albuma „Future Listening!“ i „Sound Museum“. Za razliku od prvog, ovaj drugi je izašao iz retrospektivnog okvira, koketirajući više sa elektronikom i nadolazećim dramenbejs talasom.
Ovaj tekst sam inicijalno zamislio kao recenziju a on to, u stvari, nije. Albumima iz prošlosti to nije potrebno. Sasvim je dovoljno objasniti zašto su važni, naročito kada nisu na onim listama „najboljih svih vremena“. Sa ove distance, pomenuta izdanja nisu izgubila ništa(!) od svoje svežine. Ona su apsolutno u trendu, zvuče dovoljno progresivno, provokativno i izuzeto moderno. To su, verujem, dovoljno jaki argumenti za posebno mesto na letnjoj plejlisti. Towa Tei je na ovim albumima podelio deo svoje umetničke intime što komunicira na nekim neobjašnjivim nivoima. Važan je osećaj prepoznavanja. Mir, ljubav, sunce i mirno more. Baš kada ste se pomirili da se možda sa tim sjajem nećete ponovo sresti, skriveni biseri iznenada zasijaju kao nikad do sad.
Foto: Promo, YouTube