Uvertira u klasiku: Simfonija

„Klasiku voli onaj ko razume“, pevao je Bajaga. U tome ima istine: činjenica je da mnogo nas još uvek nije otkrilo bogati, veliki i čarobni svet klasične muzike, baš zbog toga što jednostavno nismo imali neophodnu edukaciju, koja bi nam pomogla da pronađemo lepotu skrivenu u kompozicijama minulih vekova.

Zato vam BURO. u saradnji sa muzikološkinjom i muzičkom kritičarkom, Dunjom Savić, donosi serijal tekstova o istoriji i svim zanimljivostima klasične muzike, koji će vam pomoći da otkrijete jedan čitav novi svet vrhunske umetnosti – ali i da istinski uživate u njemu.

Dunja Savić (1995) je diplomirala i masterirala muzikologiju na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu gde je zaposlena kao istraživačica pripravnica na istom odseku. Na Drugom programu Radio Beograda angažovana je kao muzička kritičarka, voditeljka i urednica. Prve stručne radove predstavila je tokom studija, izlažući na FESTUM-u (2015) i Međunarodnoj konferenciji Contextuality in musicology – What, How, Why and Because (2018), pisala je i za onlajn časopise Kuš i Musicum impressum, a pedagoško iskustvo sticala je kao profesorka teorijskih predmeta u Školi za muzičke talente u Ćupriji i Srednjoj muzičkoj školi Josip Slavenski u Beogradu. Jedna je od članica projekta Wiki Popular, koji je u saradnji sa Centrom za istraživanje popularne muzike i Wikimedia Serbia proglašen najboljim projektom 2024. godine. Piše poeziju, komponuje pesme, voli muziku, slikarstvo, podkaste, osmehe i espreso.

Uz svaki tekst, Dunja priprema i Spotify plejlistu na BURO. kanalu, u kojoj ćete moći i da čujete sve o čemu je pisala.

Uvertira u klasiku: Simfonija

Simfonija je jedno od najznačajnijih dela orkestarske muzike. Reč potiče od grčke reči symphōnia, nastale spajanjem reči syn (zajedno) i phōnē (zvuk), pa se prvobitno odnosila na skladno zvučanje različitih tonova, odnosno na muzički ansambl. Vremenom je dobila značenje koje danas poznajemo:

orkestarsko delo sastavljeno od više stavova, najčešće četiri, od kojih je prvi uglavnom oblikovan po principima sonatne forme.

Simfonija je svoj prepoznatljiv oblik dobila tokom klasicizma, naročito zahvaljujući kompozitorima Jozefu Hajdnu, Volfgangu Amadeusu Mocartu i Ludvigu van Betovenu. Ipak, njen razvoj počinje mnogo ranije.

Tokom 16. i 17. veka naziv sinfonia koristio se za različite instrumentalne i vokalno-instrumentalne kompozicije, a često i za kraće instrumentalne odseke u operama. Monteverdijeva opera Orfej iz 1607. godine, na primer, sadrži pet instrumentalnih sinfonija koje prekidaju i dopunjuju dramsku radnju.

Važan korak ka nastanku simfonije predstavljala je italijanska operska uvertira, koja se tokom 17. veka oblikovala kao niz od tri kontrastna dela: brzog, sporog i ponovo brzog. Ovakav raspored, poznat kao italijanska uvertira, povezuje se sa Alesandrom Skarlatijem. Ubrzo je počeo da se primenjuje i izvan operskog konteksta, a tri odseka postala su osnova budućeg simfonijskog ciklusa. Tokom 18. veka razvijen je i četvrti stav, najčešće brzi finale, dok je menuet zauzeo mesto između laganog stava i živahnog poslednjeg.

Rane simfonije bile su kratke, pisane za manje orkestre koje su najpre činili uglavnom gudački instrumenti – dve violine, viola i basovska deonica, uz čembalo i fagot kao deo kontinuo grupe. Od oko 1730. godine počinju da se pojavljuju kompozicije sa dodatim parom horni ili oboa, a tokom narednih decenija orkestar se postepeno proširuje.

Uobičajeni sastav od oko 1740. godine činila je gudačka sekcija, sa po dve oboe i dve horne, dok su se kasnije pridruživale flaute, klarineti, trube i timpani. Veličina orkestra nije se svuda razvijala istom brzinom – bila je uslovljena samim muzičarima, mestom u kome je orkestar postojao, ali i finansijama.

Posebno važnu ulogu u tom procesu imala je Manhajmska škola, predvođena kompozitorom i violinistom Janom Vaclavom Štamicom. Manhajmski dvorski orkestar bio je nadaleko čuven po preciznom izvođenju, dinamičkim kontrastima među kojima je i čuveni manhajmski krešendo. Manhajmski kompozitori učvrstili su četvorostavačni ciklus: brzi prvi stav, lagani drugi, menuet na mestu trećeg i brzi četvrti stav. Štamic je napisao više od 70 simfonija, a njegov orkestar činilo je čak 30 gudačkih instrumenata, uz brojne duvačke.

U drugoj polovini 18. veka simfonija je postala jedan od centralnih žanrova evropske muzike. Najveći doprinos njenom oblikovanju dali su Hajdn i Mocart, a potom i Betoven. Hajdnu se pripisuje oko 108 simfonija. Njegov stvaralački put pokazuje kako se simfonija razvijala od relativno jednostavnog dela do složene kompozicije u kojoj su svi stavovi povezani karakterom, temama i tonalitetom.

Među njegovim poznatim delima nalazi se Oproštajna simfonija, čiji se završetak izdvaja neobičnim postupkom: muzičari postepeno prestaju da sviraju i napuštaju scenu, sve dok ne ostanu samo dva violinista. Ovaj postupak povezuje se sa kompozitorovom željom da skrene pažnju na položaj muzičara zaposlenih na dvoru Esterhazi.

Mocart je napisao oko 60 ostvarenja u ovom žanru, u simfoniju unosi složeniju polifoniju i koncertantne elemente zahvaljujući kojima ostvaruje bolju dramaturgiju, a među najpoznatijim i najzrelijim simfonijama su tri iz 1788. godine – Simfonija u Es duru br. 39, Simfonija u ge molu br. 40, i Simfonija u Ce duru br. 41, poznata kao Jupiter.

Betoven je simfoniju učinio obimnijom i dramatičnijom, proširujući njene formalne i izražajne mogućnosti. Njegova Deveta simfonija u de molu posebno je značajna jer u završnom stavu autor uvodi soliste i hor, što je predstavljalo veliki iskorak u dotadašnjoj tradiciji instrumentalne simfonije. Tekst završnog stava zasnovan je na Šilerovoj Odi radosti, a poruka bratstva i zajedništva postala je jedan od najprepoznatljivijih simbola ovog dela.

Betoven je napisao devet simfonija, a broj devet vremenom je dobio gotovo mitsko značenje među kompozitorima.

Posle njegovog opusa, mnogi su osećali da je potrebno dostići izuzetno visok umetnički nivo, pa se tek onda upustiti u komponovanje simfonije. Osim što je umesto menueta uveo skerco, Betoven je značajno promenio i proširio i sam orkestarski zvuk. Važnu funkciju dobijaju horne, tromboni, kontrafagoti, ali i timpani. Šesta, poznatija kao Pastoralna simfonija koncipirana je u 5 stavova i predstavlja muzički izraz osećanja koja priroda izaziva.

Betoven je time otvorio prostor za drugačije povezivanje simfonije sa sadržajima izvan same muzike. Treća simfonija popularna i pod nazivom Eroika navodno je bila posvećena Napoleonu, no, ispostaviće se da simfonija obrađuje jednu od univerzalnih tema, temu borbe, herojstva, što se jednim delom i produbilo u njegovoj Petoj simfoniji.

U romantizmu simfonija je nastavila da se razvija, ali je Betovenovo nasleđe predstavljalo veliki izazov za naredne generacije. Kompozitori su morali da pronađu sopstveni izraz, a da pritom ne izgube vezu sa tradicijom trojice bečkih klasičara. Među prvim značajnim romantičarskim simfoničarima bili su Franc Šubert, Feliks Mendelson, Robert Šuman i Hektor Berlioz. Iako su pripadali istom istorijskom razdoblju, njihov odnos prema formi i vanmuzičkim sadržajima bio je različit: Mendelson i Šuman uglavnom su ostajali bliži klasičarskim načelima, dok su Berlioz i Franc List istraživali slobodnije oblike i programske ideje.

Franc Šubert je prvih šest napisao kao veoma mlad, oslanjajući se na Hajdna i Mocarta, dok se u kasnijim delima sve više oslanjao na Betovenovo nasleđe i razvijao sopstveni lirski izraz. Njegova Nedovršena simfonija iz 1822. godine ostala je sačuvana u dva završena stava, dok je Velika simfonija u Ce duru postala jedno od najvažnijih dela ranog romantizma. Zanimljivo je da Šubert za života nije doživeo javno izvođenje svojih simfonija. Tek nakon njegove smrti, Robert Šuman je pronašao partituru Velike simfonije i prepoznao njen značaj, opisujući je kao jedno od najuspelijih instrumentalnih dela nastalih posle Betovena.

Feliks Mendelson napisao je pet simfonija, a među najpoznatijima su Italijanska i Škotska. Inspiraciju za Škotsku simfoniju pronašao je tokom putovanja po Škotskoj, između 1829. i 1831. godine. U ovom delu stavovi su povezani bez uobičajenih pauza, a tematski materijal iz uvoda vraća se i preobražava tokom čitave kompozicije. Italijanska simfonija, s druge strane, oslanja se na ritmove italijanskih narodnih igara, naročito saltarela i tarantеlе.

Robert Šuman komponovao je četiri simfonije, u periodu od 1841. do 1851. godine. Njegova Prva simfonija poznata je kao Prolećna, a inspiraciju za nju pronašao je u prolećnoj atmosferi i poeziji nemačkog pesnika Adolfa Betgera. Šuman je prvobitno želeo da delo nosi programski naslov, ali ga je uklonio prilikom objavljivanja. U ovoj simfoniji povezao je pojedine stavove bez prekida, a posebno mesto u orkestru dao je trombonima i timpanima. Iako je formalno ostao blizak klasičarskoj tradiciji, njegov muzički jezik dobio je izrazito romantičarski karakter.

Hektor Berlioz otišao je korak dalje u istraživanju programskog simfonizma. Njegova Fantastična simfonija iz 1830. godine sastoji se od pet stavova i prati priču o umetniku, njegovim strastima, snovima i halucinacijama. Kompozitor je uveo karakteristične temu – idée fixe, koja predstavlja voljenu osobu i pojavljuje se u različitim stavovima, svaki put menjajući karakter u skladu sa muzičkom i dramskom situacijom.

Delo je značajno i zbog neobične orkestracije: Berlioz koristi dve harfe, zvona, četiri timpana, a u završnom stavu temu srednjovekovne sekvence Dies irae poverava fagotu i tubi. Time je pokazao koliko orkestarski instrumenti mogu da doprinesu pripovedanju i stvaranju različitih zvučnih slika.

Godine 1854. mađarski kompozitor i pijanista, Franc List, prvi put je upotrebio termin koji je itekako povezan sa pričom o simfoniji. Naime, on je tvorac simfonijske poeme, jednostavačne kompozicije za orkestar podstaknute vanmuzičkim sadržajem — književnim, filozofskim tekstom, mitologijom ili istorijskom temom — koji predstavlja vezivno tkivo muzičkog toka.

List je napisao 13 simfonijskih poema. Najčuvenija — Prelidi — inspirisana je odom istog naziva pesnika Alfonsa de Lamartina, a tradiciju simfonijske poeme nastavio je, između ostalih, i nemački stvaralac, Rihard Štraus.

Tako je govorio Zaratustra, nadahnuta istoimenim filozofskim delom Fridriha Ničea, najpopularnije je njegovo delo ovog žanra.

Tokom 19. veka simfonija je postajala sve monumentalnija. Orkestri su se povećavali, a kompozitori su uvodili nove instrumente i istraživali njihove zvučne mogućnosti. Tromboni, pikolo flauta, kontrafagot, triangl i činele postali su sve prisutniji, dok se u simfonijama Gustava Malera pojavili i sasvim neuobičajeni zvuci, poput zvona za krave i nakovnja.

Maler je simfoniju shvatao kao delo koje treba da obuhvati čitav svet, a njegov opus predstavlja jedan od najobimnijih i najkompleksnijih primera ovog žanra. Uprkos različitim pristupima, simfonija je tokom 19. veka zadržala jednu važnu osobinu: nije bila zamišljena kao delo u kojem jedan instrument dominira, već kao celina u kojoj svaki deo orkestra doprinosi zajedničkom zvuku.

Još 1774. godine teoretičar Johan Georg Zulcer uporedio je simfoniju sa horskim delom za instrumente, u kojem nijedan glas nema prvenstvo, već svaki doprinosi celini. Ova ideja bila je posebno važna u trenutku kada se simfonija posmatrala kao izraz osećanja čitave zajednice, a ne samo pojedinca. Zbog svog obima, složenosti i prestiža, smatrana je jednim od najzahtevnijih oblika instrumentalne muzike.

Pisanje i izvođenje simfonija bilo je skupo, pa je ovaj žanr kompozitorima često donosio umetnički ugled, ali ne nužno i finansijsku korist.

Johanes Brams napisao je četiri simfonije, a Sezar Frank jednu simfoniju koja je ostala trajno prisutna na koncertnom repertoaru – Simfoniju u de molu. Gustav Maler napisao je devet završenih simfonija, dok je njegova Deseta ostala nedovršena.

U 20. veku simfonija je nastavila da se razvija, ali više nije postojalo jedinstveno shvatanje njenog oblika. Neki kompozitori zadržali su tradicionalnu strukturu, dok su drugi eksperimentisali sa harmonijom, brojem stavova i orkestarskim zvukom. Među značajnim autorima ovog perioda bili su Jan Sibelijus, Sergej Prokofjev, Igor Stravinski, Dmitrij Šostakovič i Čarls Ajvs.

Sibelijusova Sedma simfonija (zavrešna 1924. godine) posebno je neobična jer je oblikovana kao jedan neprekinuti stav, dok je Prokofjev u svojoj Prvoj, poznatoj kao Klasična (1918), svesno oživeo stil 18. veka. Šostakovičeva Sedma simfonija, Lenjingradska, nastala tokom Drugog svetskog rata, postala je simbol otpora tokom opsade Lenjingrada.

Posle Drugog svetskog rata deo kompozitora smatrao je tradicionalnu simfoniju prevaziđenom, pa su se okrenuli avangardnim postupcima. Ipak, tokom sedamdesetih i osamdesetih godina došlo je do njenog povratka.

Poljak Kšištof Penderecki u Drugoj, Božićnoj simfoniji (1980) ponovo se okrenuo tonalnom i monumentalnom izrazu, dok je Henrik Gorecki u Trećoj, Simfoniji tužnih pesama (1976) koristio poljske narodne melodije i jednostavniji orkestarski sastav.

Alfred Šnitke razvio je polistilistiku, postupak u kojem kombinuje različite muzičke stilove, od klasičnih kompozitora do džeza. Arvo Pert, Gija Kančeli i Einojuhani Rautavara razvili su prepoznatljive stilove u kojima su se preplitale duhovne, folklorne i savremene muzičke tradicije, a na primer, Sofija Gubajdulina, otišla je još dalje, menjajući čak i uobičajeni izvođački sastav i strukturu simfonije.

Od instrumentalnih uvoda u operama do velikih orkestarskih dela koja obuhvataju čitav spektar emocija i ideja, simfonija je tokom više vekova menjala svoj oblik, obim, funkciju i značaj.

Njena istorija pokazuje kako su kompozitori, oslanjajući se na tradiciju, neprestano pomerali granice orkestarske muzike.

Fotografije: Profimedia