U srednjoj, kada su noćni izlasci podsećali na neotvorenu Pandorinu kutiju, sve se vrtelo oko pića. Gde ćemo na piće, šta ćemo da popijemo i kuda će to da nas odvede. Nikoga to nije preterano brinulo, nas pa ni naše roditelje. Testiranje svojih granica prirodan je deo odrastanja, makar to značilo da smo se svi barem jednom našli sa glavom u WC šolji.
To se nije mnogo promenilo, iako je od srednje škole prošlo dosta godina. I sada se u velikoj meri druženje vrti oko alkohola. ,,Hoćemo na piće?”, najčešće je pitanje kada se s nekim dogovoraš za viđanje. Nalaženje uz par pića i razgovor predstavlja liniju manjeg otpora, prosto deluje najlakše organizovati.
Čini mi se kao da se vikendi sve češće svode na jedno pivo koje se pretvori u pet pa u deset, na pripito zvanje taksija za sledeću lokaciju, na jutarnje tuširanje hladnom vodom zarad trežnjenja umesto zdravlja.
Razna istraživanja ukazuju na to da se funkcionalni alkoholizam značajno povećao posle pandemije. Ali kako se danas uopšte definiše alkoholizam?
Stručnjaci ukazuju na to da žene ne treba da konzumiraju više od sedam alkoholnih pića nedeljno, dok je za muškarce mera maksimum 14 pića. Preterivanjem se smatra trenutak kada količina alkohola u krvi dostigne 0.08%. Za žene to podrazumeva otprilike četiri pića za dva sata, a za muškarce pet.
Na papiru to deluje sasvim logično, ali da li smo ikada zapravo uzeli papir i olovku da prebrojimo koliko smo alkoholnih pića uneli u sebe tokom prethodne nedelje.
Sedam pića nedeljno može da znači jedna čaša crnog vina dnevno ili sedam koktela kad se zaglavi petkom uveče. U Beogradu je ovaj drugi slučaj redovna pojava, toliko čak da ležerno cirkanje lako može nesvesno da nam pređe u naviku.
,,Je l misliš da previše pijemo?”, stigla mi je poruka od bivšeg jednog jutra. Iznenadila sam se. Naravno da ne pijemo previše, pomislila sam. Svako jutro se probudimo rano i sednemo da radimo. Pronalazimo vreme za svoje hobije, porodicu i prijatelje. Piti previše evocira sliku na ljude koji gube kontrolu nad svojom svakodnevnicom.
Sagledala sam prethodnu nedelju koju smo proveli zajedno. Svako veče smo se šetkali iz bara u bar, započinjali sa belim špricerom i završavali sa dunjom. Kući smo noći provodili na terasu uz flašu vina – crveno za njega, belo za mene. Bilo nam je prelepo, ali konstantno smo bili pijani. Nije uticalo na ritam našeg svakodnevnog života, ali smo iz dana u dan bili sve umorniji.
Svaka kultura nosi svoje tradicije, a kafanisanje je značajan deo srpske kulture. Daleka je prošlost vreme beogradskih boema, ali navika da se socijalizacija odigrava uz čašu alkohola je opstala. Kada neko danas naglasi da ne pije reakcije se kreću od zabrinutosti do divljenja, suptilan prikaz da alkohol igra preveliku ulogu u našem društvenom životu.
Iako su stručnjaci utvrdili brojke koje služe kao dobar način da preispitamo svoje navike, pored broja alkoholnih pića razlog zbog čega ih konzumiramo je jednako bitan. Nekad hvatam sebe kako poručim džin tonik po navici, kad mi se ni ne pije. Pitanje koje sada sebi postavljam jeste zašto.
Pandorinu kutiju smo uglavnom svi već otključali, pretumbali i istražili. Kopati po istom mestu za nove odgovore vodi isključivo do šanka, zarad još jedne reprize iste noći u istom gradu. Slike se izoštre kada se izbegava dejstvo alkohola i drugih supstanca, nadam se da nam kristalno jasna slika pruža veće zadovoljstvo od bilo čega što smo do sada otkrila u Pandorinoj kutiji.
U to ime, živeli.
