Theo Hutchcraft i Adam Anderson su počeli da stvaraju muziku pre 15 godina kada su se slučajno upoznali u jednom mančesterskom klubu. Njihov debitanski album „Happiness“ je eksplodirao svetskom scenom 2010. i od tada su se mnogi zaljubili u njihovu muziku zbog melanholičnog i prodornog elektronskog zvuka. Međutim, poslednja dva albuma “Surrender” i “Desire”, su označila prekretnicu u istoriji grupe jer je njihov stil postao topliji i vedriji što se čini neobičnim ali ne manje privlačnim. Nakon male pauze, Adam i Theo su odlučili da se vrate tamo odakle su počeli i snime peti album – „Faith“ – koji se primetno razlikuje od prethodnih i vraća nas u ranu fazu Hurtsa. BURO. je pitao popularni britanski bend kako je došlo do ovog povratka na stari zvuk, o čemu se radi na novom albumu i kako je pandemija uticala na njih.
Theo, Adame, kako je prošla vaša samo-izolacija?
Тhео:
Nije bilo toliko teško, budući da smo naviknuti da radimo muziku u izolaciji i da ne viđamo ljude na duži vremenski period. Mislim da imamo sreće što se naš život nije previše izmenio zbog pandemije. Da budem iskren, još uvek mi je veoma neobično da idem u bioskop i viđam se sa ljudima, pozdravljam i grlim. Ali eto, odgledao sam puno filmova tokom ovog vremena. Najbolji koji sam odgledao je bio “Southland Tales” Richarda Kellyja, koji je režirao i film “Donnie Darko”. Veoma ga preporučujem za gledanje. Takođe sam uživao i u vožnji bicikla kroz prazan London.
Adam:
Iskoristio sam ovo vreme da se napunim novom energijom. Dopala mi se atmosfera mira i smirenosti kod kuće. Uspeo sam da ponovo pogledam celokupan Kubrickov opus, a otkrio sam i neke nove naslove kao što su serije „The Sinner“ i „Conversations with a Killer: Ted Bundy’s Notes.” Volim takve krimi priče o ubistvima.
Vas smatraju za jedne od muzičara sa najviše stila u Velikoj britaniji. Šta ste nosili po kući sve ovo vreme?
Тhео:
Kostime svakako da ne! (smeh) Ja sam obično nosio majicu na kratke rukave i šorc. Bilo je proleće, i to dosta toplo, tako da sam želeo da nosim što manje odeće na sebi.
Adam:
Ja sam sve vreme proveo u bademantilu. Šetao sam naokolo po kući razmetljivo kao Hugh Hefner. Bilo je zabavno!
Nismo čuli ništa o vama poslednje dve godine. Šta se dogodilo? I kako ste se nosili sa krizom inspiracije?
Adam:
Pauza od muzike nam je bila neophodna, fokusirali smo se na druga, jednako važna polja u našim životima. Po mom mišljenju, naći inspiraciju je jednako teško kao i pronaći zlato. Moraš da čekaš pravi trenutak, da budeš strpljiv.
Theo:
Ovo su bile teške godine, a najteža stvar u takvim trenucima je prihvatiti to novo stanje, i dati sebi prostor za razmišljanje. Nekada sam pokušavao sebi da skrenem pažnju: bavio sam se sportom, puno šetao puno da bih sebe doveo u red i postepeno se vratio pisanju pesama.
Vi stvarate muziku nekih 15 godina i tokom tog perioda ste prošli svašta. Kako pronalazite kompromis u stresnom okruženju i situacijama?
Adam:
Uprkos kriznim situacijama, mi smo uvek na istim talasnim dužinama i međusobno razumevanje nam pomaže da prebrodimo teške trenutke i prevaziđemo ih. Teo i ja smo formirali magičnu povezanost, zahvaljujući kojoj uspevamo sve ovo vreme da budemo ne samo prijatelji nego i da radimo zajedno.
Тhео:
Čak bih se usudio da kažem da ne pravimo nikakve kompromise. Ako nešto za jednog znači “ne” onda to znači i za drugog. Kada smo počeli da radimo muziku, nismo bili toliko bliski prijatelji ali su nas naši slični stavovi i način na koji osećamo muziku zbližili. I sada, kada sam pišem pesme, uvek osećam Adamovo prisustvo i tačno znam šta bi mu se dopalo, a šta ne. Hurts – to smo nas dvojica i to će uvek ostati tako.
I sada kada sam pišem pesme, ja uvek osećam Adamovo prisustvo i tačno znam šta bi mu se dopalo, a šta ne.
Šta mislite da ovaj drugi ume bolje da radi?
Тhео:
Adam ima neverovatan smisao za humor. On uvek može da zasmeje svakoga. Istina, nekada kasni, a ja sam jedan od onih ljudi koji dolaze i ranije, pa ga često čekam. Ali to ne smatram njegovom manom.
Adam:
Theo je takođe izuzetno zabavan! Samo što se on ne šali toliko često koliko ja i ne otkriva tu svoju stranu svima. Od detinjstva sam koristio humor kao mehanizam odbrane i nikada ne propuštam priliku da napravim šalu od nečega ili se našalim sa nekim.
Hajde da malo popričamo o vašem novom albumu „Faith“ – rekli ste da je sličan vašim starim radovima. Zašto ste odlučili da se vratite korenima?
Тhео:
Da, stvarno se ispostavilo da je ovaj album nešto između albuma „Happiness“ i „Exile“ i po stilu i po zvuku. Ovaj put smo želeli da razumemo ko smo mi i šta volimo kod muzike, i došli smo do zaključka da melanholija leži u suštini naše kreativnosti. Bilo nam je zanimljivo da ponovo zaronimo u svoju tamnu stranu i bolje je prostudiramo. Prethodni albumi su došli sa mnogo pozitivnijeg i svetlijeg mesta, ali to ne znači da su manje iskreni. Naprotiv, u tom trenutku smo želeli da eksperimentišemo i pokažemo onima koji nas slušaju neku drugu stranu Hurtsa. Sada smo shvatili da smo propustili ono što smo ranije radili. Povrh toga, sada je najbolje vreme za izdanje, jer album otvara teme izolacije i samospoznaje koje su za mnoge ljude sada postale relevantne.
Bilo nam je zanimljivo da ponovo zaronimo u našu tamnu stranu i bolje je prostudiramo.
Iako je album snimljen pre pandemije, sav vizuelni materijal, fotografije i video sadržaj je urađen tokom karantina. Kako ste radili album u takvim uslovima?
Тhео:
Bilo je dosta teško ali smo izvukli maksimum iz ovog procesa. Sve fotografije koje vidite su fotkane ili na daljinu ili ih je radio neki od nas. Video za pesmu “Voices” je takođe sniman kod kuće i morali smo da koristimo izuzetno neobičnu kameru na šinama i sa dugačkim stativom koja se odaljavala i približavala.
Adam:
Bilo nam je važno da sav posao oko prezentacije albuma uradimo sami, uprkos činjenici da smo daleko od profesionalaca i da su greške često moguće. Oduvek sam voleo fotografiju i bio inspirisan radom Helmuta Newtona i Angusa McBeana. Za mene lično, karantin je bio prilika da usavršim svoje veštine i konačno naučim kako da obradim fotografiju.
Prvi singlovi na albumu otvaraju pitanja gubitka identiteta i toksičnih veza. Da li o ovome pričate iz ličnog iskustva?
Тhео:
Ja sam lično prošao kroz ove probleme. Sve što čujete na albumu je napisano iz srca. Adam i ja smo veoma iskreni i otvoreni u vezi sa svojim iskustvima i, uprkos činjenici da je album ispao veoma mračan, mi uvek dajemo nadu za najbolje. Onima kojima su ove teme poznate bih savetovao da na prvom mestu daju sebi vremena da skupe dovoljno smelosti i hrabrosti da ispričaju nekome o teškoćama na koje nailaze. Kada pronađete podršku u drugome, mnogo je jednostavnije izaći iz ovog stanja i nastaviti dalje.
Adame, na jednom od live nastupa na svom Instagramu si pomenuo da si za pesmu “Voices” bio inspirisan zvukom mikrotalasne, koju zapravo i možemo da čujemo u pozadini. Koje smo još neobične zvuke imali priliku da čujemo u vašim radovima?
Adam:
Tokom godina snimili smo zvukove japanskih vozova, saobraćajnih nesreća, sirena, mašina za kafu. Što se tiče zvukova čoveka koristili smo udahe i izdahe, vrisak, plakanje, i otkucaje srca.
Dok ste radili na albumu da li su vam se odmah izdvojile neke pesme koje bi mogle da postanu hit? Koja pesma je postala popularna inače, a da uopšte niste očekivali?
Тhео:
Da, imam omiljene pesme ali to se često menja tokom vremena. Na primer, kada smo objavili pesme i ljudi su počeli da slušaju i komentarišu već počinjem drugačije da ih doživljavam. Kada govorimo o najneočekivanijem hitu, to je sasvim sigurno “Wonderful Life”. Tada nismo imali ni novca ni posla – samo smo uživali u onome što radimo i nismo ni pomislili da će nas ova pesma dovesti do toga da ćemo sada uspešno izdati svoj peti album.
Ovaj članak je prvobitno objavljen na buro247.ru
