LP Duo, muzički dvojac koji čine Sonja Ločar i Andrija Pavlović, vizionari i umetnici sa velikim U, prešli su dug put od SKC-a, bendova i klasike preko nastupa u najvećim svetskim dvoranama, do kompozitora koji im posvećuju svoja dela i internacionalnih priznanja. Uspeli su da spoje klasičnu i elektronsku muziku, da naprave hibridni instrument, da istraju i ostanu u tom procesu autentični i dosledni sebi. Uoči njihovog nastupa na Kolarcu, 23. oktobra, pričali smo o njihovoj misiji, preprekama na putu do njenog ostvarenja, mirenju digitalnog i analognog, svim onim nevidljivim ”ne” na putu do uspeha, beskompromisnosti i svemu onome što je dovelo do njihovog prepoznatljivog izraza koji osvaja publiku sa svih strana sveta.
ČINI MI SE DA SVET SVE VIŠE POČIVA NA INDIVIDUALIZMU, ZANIMA ME KAKO STE U TAKVOJ ATMOSFERI ODLUČILI DA TREBA DA SE UDRUŽITE I STVARATE ZAJEDNO?
Sonja: Meni je i pre nego što smo se upoznali, dakle pre otprilike 20 godina, uvek bilo zanimljivije da sviram sa nekim. Ne prija mi taj osećaj kada sam sama na sceni. Najiskrenije, to mi je dosadno. Jednostavno mi je uvek bilo zanimljivije da muziku i komunikaciju delim na sceni, da se sa nekim zabavljam i tada je i dinamika potpuno drugačija. Uvek sam tražila nekoga sa kim bih sve to mogla da podelim. Postojali su pre toga i klavirski duo i trio ali to nikada nije zaživelo dok se mi nismo sreli i tako dobro razumeli u svakom smislu. Kao da sam srela drugog sebe.
Andrija: Mislim da nije toliko do individualizma koliko do egocentrizma koji vodi u sebičluk. Naravno da je svako individua za sebe, poseban i različit, ali danas je to stvar konzumerizma koji pokušava da nas napravi potrošačima i ubedi da se svet vrti oko svakog od nas ponaosob. Mi smo uvek svirali sa drugim ljudima u različitim sastavima i žanrovima; klavirski dueti i tria, a rano smo smo počeli da sviramo i u rok bendovima. Sonja je bila pop star, svirala je u velikom broju bendova koji su tada bili vrlo aktuelni i kvalitetni, dok sam ja više bio u konceputalnoj umetnosti. Počeli da sviramo Erika Satija, onda smo otišli na studije u Nemačku, tamo bili četiri, pet godina i odatle je sve krenulo dalje.
KAKO REŠAVATE NESUGLASICE, BUDUĆI DA NA SCENU MORATE IZAĆI KAO JEDNO?
Sonja: Radimo već 18 godina i svašta smo prošli zajedno. Život i studije u Nemačkoj, gomilu putovanja, hiljadu izazova, takmičenja, koncerata, projekata i naravno da se oko nekih stvari ne slažemo, ali smo naučili da se dopunjujemo i uživamo u tome. Treba do toga doći kao i u drugim ljudskim odnosima. Mi smo prinuđeni i da puno vremena provodimo zajedno, svaki dan idemo u studio, vežbamo, komponujemo, sviramo zajedno i to je jedan kompleksan odnos, ali učimo i u tome je lepota učenja o komunikaciji.
Andrija: Ide se do kostiju. Zapravo, proces bavljenja muzikom je na kraju krajeva rad na sopstvenoj ličnosti i tu uvek dolazi do ogoljavanja i nekih tački koje su bolne i neprijatne i koje ne mogu da se sakriju.
