Olivera Zulović je rođena u Kraljevu, odrasla u Ljubljani, a danas živi i radi u Beogradu. Sa njenim pisanjem prvi put sam se susrela kada sam na nekom blogu pročitala poeziju koja je bila jednostavna i oplemenjujuća, a stihovi bliski i intimni, posle koji sam se osetila zagrljeno i neusamljeno. Pre nekoliko nedelja, u okviru LOM izdavaštva objavljena je njena prva knjiga „Priručnik za solidan život“. Sa korice za koju je zadužena mlada umetnica Hana Piščević, kroz dvogled vas posmatra dete, što je i glavna premisa ove zbirke beleški i pričica: svet odraslih kroz perspektivu deteta. Glavni junaci su Ljubica i Ljuba koji nas putem svojih iskrenih i nefiltriranih razgovora i misli vode kroz njihovo nežno prijateljstvo i odrastanje.
Sa Oliverom smo razgovarali o nesavršenim roditeljima, detinjstvu i formativnim događajima koje pamtimo, ili ne.
Mnogi te poznaju iz sveta biznisa u kom si poznata po svojoj stručnosti i nisu ni pretpostavljali da postoji Olivera koja van te uloge nešto piše. Od kada pišeš, šta voliš da pišeš i šta te inspiriše?
Oni koji me bolje poznaju znaju i da pišem, mada to svakako nisam naročito isticala u svetu u kojem se većim delom svog vremena krećem. Volim da pišem o ljudima, njihovim zamršenim odnosima, strepnjama a najviše o onome što kriju. Na sastancima mi se i dan danas dogodi da mi misao sklizne sa onoga o čemu neko govori u razmišljanje da li ga je neko jutros poljubio za dobro jutro, je li nežan prema životinjama, stežu li ga cipele. Priče su svuda oko nas a mene zanimaju ljudi, oni su najveća inspiracija.
Prvu knjigu si posvetila „nesavršenim roditeljima“. Šta su nesavršeni roditelji i zašto si je baš njima posvetila?
Pisala sam o dilemama koje su nam zajedničke i dok nismo roditelji, a koje se dolaskom novih odgovornosti samo udvostruče. Stalno preispitivanje da li smo dobro postupili, da li smo dali dobar primer, sigurno nas čini boljima ali savršeno detinjstvo, izgleda ipak ne postoji. Iz toga sledi da nema ni savršenih roditelja. Lepo bi bilo kada bismo tu nesavršenost mogli da oprostimo sebi.
„MAMA VIŠE NE OSTAJE NA POSLU DOKASNO. ZA VIKEND JE PRAVILA MAFINE PO RECEPTU KOJI JE PREPISALA SA INTERNETA.SVE JOJ JE USPELO.TATA SE NE RAČUNA.“
U kratkim beleškama, na svakoj stranici pratimo savete za solidan život tj kratke razgovore između Ljubice i Ljube i njihove pojedinačne opservacije. Koliko su događaji iz detinjstva formativni za naš kasniji život?
Pokušala sam da ispričam priču kako odnose izmedju odraslih vide deca, njihov stav prema nepravdi i doživljaj prijateljstva, na kraju i odnos prema smrti. Kada mislimo o događajima koji su nas odredili, zanimljivo je i kako se formiralo naše pamćenje i zbog čega se nečeg sećamo a nešto drugo smo zaboravili. Ne znamo na primer, da li će odluka Ljubnih roditelja da se raziđu, jednog dana odraslom Ljubi pomoći da u sličnim okolnostima isto postupi ili će, upravo suprotno, od njega napraviti nekoga ko će na prvo mesto staviti druge. Na neki način herojstvo je i jedno i drugo. Ta mreža je zanimljiva i puna varijabli.
Da li svetu fali više dečije iskrenosti i zašto? Da li je ponekad potrebno da određene stvari osmotrimo iz dečije perspektive?
Dečija perspektiva je stroga i nije uvek najprijatnija. Ipak, korisno je da pogledamo sebe na njihov način. Dobro je što ono što vidimo često možemo da ispravimo.
Kroz njihove reči pričaš i priču o roditeljstvu i braku. Decenijama se piše, razglaba i vode se teorije i rasprave o pravilima roditeljstva i tome šta su srećni brakovi i kakva su deca srećna. Šta je po tebi potrebno detetu da bi bilo srećno?
Srećna zajednica je ona u kojoj se razumemo, uglavnom su tu onda i dobra pravila. Iz nekog razloga pitanje sreće, za mene je teško i neprijatno ali ono što bi deci, da budu srećna sigurno dosta pomoglo je kupanje sa delfinima, da zaborave na razvod roditelja, zagrljaj kada sanjaju loše.
„PRIRUČNIK ZA SOLIDAN ŽIVOT: KADA JE NEKI PRIZOR VEOMA RUŽAN, O NJEMU NE TREBA RAZGOVARATI. TAKO BRŽE PROĐE“
Ponekad toliko komplikujemo međuljudske odnose i tragamo za svakojakim zajedničkim nivoima razumevanja, a možda je baš ono što nam treba jedan jednostavan odnos pun razumevanja kakav imaju Ljuba i Ljubica. Kakav je njihov odnos?
Ljubici i Ljubi zajednička je osetljivost. To je tačka koja ih povezuje. Osetljvost ih međutim ne parališe već ih vodi u akciju. Oni ne saosećaju sa distance već hrabro pomažu onima kojima je pomoć potrebna i tako ispravljaju stvari. Kad odrastemo naša osetljivost dobija derogativno značenje ali na našu sreću ona nas i tada povezuje. Nosimo je kao beleg, znak raspoznavanja.
U jednoj fusnoti si citirala Anu Vučković. Kako ti se čini trenutna scena kada su književnice u pitanju, i šta čitaš u poslednje vreme?
Pratim i trudim se da čitam sve što se kod nas objavljuje. Sve je više smelih i talentovanih autorki. Oslobadjanje koje nam se dešava na svim nivoima utiče i na to da želimo da se izrazimo. Frenzenove Korekcije sam upravo završila. Preskočila sam Ferića ali mu se sad vraćam. Sa detetom, pred spavanje zajedno, naglas čitamo Telehena. Zbog njegovih mrava, veverica i strižibube raspadnemo se od slatkoće.
