Sa umetnikom Manetom Radmanovićem kroz različite formate njegovog stvaranja
„Tipografska prefinjenost i tehnička pismenost govore upravo u prilog tome da je reč o ozbiljnom i promišljenom autorskom jeziku. Kao što na nezavisnoj sceni ne postoji stroga podela poslova, već se uloge preklapaju i mešaju, tako Mane-dizajner postaje Mane-fotograf kao član ozloglašenog fotografskog kolektiva Belgrade Raw, koji pored ulične fotografije i dokumentovanja sirove lepote Beograda, izdaje i foto-zinove, ali i održava fotografske radionice širom Srbije. Tako i Mane-fotograf i Mane-dizajner postaju pomalo Mane-aktivista, a kao rezultat toga čitavo ovo iskustvo rada na različitim frontovima, u različitim tehnikama i iz različitih uglova inspiriše još jedno u nizu, tj. umetnik Mane“. – kustos Sven Sorić o umetniku
Ukoliko pratite nezavisnu kulturnu scenu, sigurno vam je poznat rad Maneta Radmanovića, vizuelnog umetnika i grafičkog dizajnera. Njegova interesovanja su usmerena na oblast vizuelnih umetnosti i eksperimentalnog pristupa grafičkom dizajnu, a pored dizajna, aktivno se bavi i reflektuje kroz medij fotografije i član je fotografskog kolektiva Belgrade Raw. Njegova dizajnerska praksa traje više od dvadeset godina i obuhvata različite uspešne projekte, uglavnom iz oblasti nezavisne kulture, ali i u saradnji sa kulturnim institucijama (galerije, muzeji, kulturni centri).
Njegovi radovi šalju poruke, pozivaju na promišljanje pozicije kulture i umetnika, a u tehničkom smislu odišu preciznošću i bude želju za uživo posmatranjem i opipavanjem. Kroz svoj autentični jezik isproban u različitim formama, Mane svojom umetnošću intrepretira stvarnost istovremeno baštineći važnost tehničkog aspekta jednog dela.
On je ujedno prvi od savremenih srpskih dizajnera koji ima izložbu u galeriji Hrvatskog dizajnerskog društva (HDD) u Zagrebu. Izložba pod nazivom NEZAVISNO I MEĐUZAVISNO – 20 GODINA DIZAJNA ZA NEZAVISNU SCENU održana je ovog meseca i na njoj je predstavljan Radmanovićev rad tokom poslednje dve decenije za brojne nezavisne organizacije kulture i institucije kulture, ali i samoinicirani radovi u području vizuelne umetnosti i edukacije, najviše kroz participaciju u beogradskom fotografskom kolektivu Belgrade Raw. Ovim povodom razgovarali smo sa njim o dizajnu, fotografiji i kulturnoj sceni.
Dvadeset godina si prisutan na sceni. Koliko se tvoj pristup prema umetnosti menjao, a šta je nešto što si zadržao tokom celog perioda stvaranja?
(Čini mi se da je više od 20 ali ko još broji godine!) Mislim da je ono što se najviše menjalo jeste princip izražavanja kroz umetnost, pa onda i uklapanje u savremene, tj. aktuelne tokove. A ono što je ostalo jesu sadržaji koji me interesuju, introspektivna stanja kojima se uvek vraćam kada dođe do opterećenja. Trudim se da se svakim novim stvaralačkim segmentom svog rada što više približim vremenu u kom sam koristeći eksperiment, jer mi je tako zabavniji proces. Ali sami procesi su uvek isti, jer zahtevaju posvećenost i vreme i sve ono što introspekcije nose sa sobom.
Šta održava nezavisnu kulturnu scenu naše zemlje? Da li je dovoljan entuzijazam pojedinaca da ona bude cenjena i prepoznata, kako ona opstaje?
Ovo je jedna velika tema kojoj bismo morali da posvetimo mnogo vremena. No, možemo i da je ilustrujemo jednom jednostavnom činjenicom koliko naša država daje na kulturu, tj. koliki je godišnji bužet za kulturu. Pa kada shvatimo da je on manji od 1% celog budžeta države i oduzemo sve one institucije, manifestacije, prijateljska udruženja stara tek par meseci, dođemo do neke mizerne cifre koja bi trebala da pokrije troškove stvaralačkog rada jedne čitave nacionalne scene koja nije toliko javna, ali je jako velika, vrlo živa, aktuelna i kreativna… Entuzijazam definitivno održava tu scenu aktivnom, međutim čini mi se kao da ima i malo prkosa, besa, upornosti koji se ventiliraju kroz kreativnost.
Činjenica je da je kod nas sve vrlo centralizovano, pa i kultura. Bitna dešavanja su uglavnom u većim gradovima, dok se u manjim gradovima i mestima kultura jedva održava zahvaljujući nekoliko činitelja lokalne scene. Sva sreća pa je kultura žilava stvar, ne da se i ne ume da bude sputana!
U tvom radu vidljiva je ljubav prema tehničkom aspektu, tipografiji, prema „odštampanom“. Da li je neki rad delo samo kad se odštampa i opipa, ili ga jednako ceniš i u digitalnom formatu?
Ja sam pristalica taktilnog, tako da volim materiju više od piksela. Posle finalnog piksela postoji još jedan bitan segment, a to je materijalizacija tog piksela, a za mene je taj segment procesa jako bitan, jer je on krajnja realizacija, stizanje do cilja.
I u tom procesu svašta može da se nauči, čak i da se promeni sam piksel kako bi sada bolje legao na određenu površinu, određenom tehnikom štampe. To svakako dodaje još jedan lejer značenja sadržaju, i verujem da to može da bude samo pozitivna stvar.
Šta je „međuzavisno“ iz naziva izložbe?
Međuzavisan je moj odnos prema poslu i onome što radim van posla, a jako je vezano za posao. Vezano u smislu da iz posla naučim stvari koje posle prebacim na umetnički nivo, kako bi realizovao neku ideju koja mi se mota po glavi. Na primer, radeći na nekom projektu koristim neku vrstu papira koji me posle inspiriše da bih na njemu mogao da radim nešto za sebe. Sve je to nekako jako povezano… Zato u svojim radovima koristim tipografiju, tekstove, jer sam izgleda ovisan o fontovima.
Da li možemo uskoro i u Beogradu da očekujemo neku izložbu?
Publika u Beogradu je manje-više upoznata sa onim čime se bavim, tj sa ovim što je izloženo u Zagrebu u galeriji HDD-a, pa bih se beogradskoj publici predstavio sa nečim novim, skroz novim i za samog sebe.
Super, željno iščekujemo!