Stevan Vraneš: Moja priča o Beogradu i godinama za kojima se ne osvrćemo
„Devojačka soba” Stevana Vraneša je roman koji na inteligentan, ali i zabavan način govori o važnim i teškim temama koje smo prošli kao društvo u poslednje tri decenije, ali se bavi i onim koje su uvek aktuelne i tiču se pojedinca – muško-ženskim odnosima, odnosom prema starenju, krizom srednjih godina, novom generacijom i njenim željama i ambicijama. Sa Stevanom sam razgovarala nekoliko dana pre beogradske promocije njegovog romana i verujem da niko od nas, ni ja kao urednica ni Stevan kao autor, nije pretpostavljao do koje mere će taj događaj izazvati pažnju. Ne samo što je to bila najposećenija promocija kojoj sam ikada prisustvovala, već sam red ljudi koji su skoro sat vremena strpljivo čekali u redu da dobiju potpis mogla jedino da uporedim sa onim koji je čekao na potpis Jua Nesbea. Retko i skoro neverovatno za jedan debitantski roman, iako sam već nakon čitanja prvih nekoliko poglavlja koje mi je Stevan poslao kada je počeo da radi na ovom romanu, znala da taj rukopis ima potencijal dela o kojem će se govoriti.
Koliko su promene u tvom ličnom životu, pre svega preseljenje u Bristol, uticale na to da se više posvetiš radu na ideji romana?
To je sigurno bio okidač. Bez ozbira na to što ja nisam dugo u inostranstvu, to odmah stvori neku vrstu distance prema prethodnom životu, podvlačiš crtu, rezimiraš. Kao neko ko u tom trenutku ima 40 godina, nalaziš se u situaciji da nemaš otvoren ni bankarski račun, i da sve kreće od nule, ali to je normalno, nije ništa dramatično. Sam okidač za priču bio je momenat u kojem se bavim svom tom administracijom, to ide teško i sporo, i krećem da se pitam kako li bi sve ovo bilo nekome ko se doselio u Srbiju? Pomislio sam da ne znam kako bi to izgledalo nekom strancu, a pošto se držim onog pravila „piši ono što poznaješ”, pomislio sam kako bi bilo nekome ko se vraća u zemlju posle skoro celog jednog života. Tu sam prepoznao kompleksnost te situacije koja se posmatra iz dvojakog ugla, domaćina i stranca, što je za mene imalo i literarni i dramski potencijal.
Kako je tekao sam proces pisanja?
Počeo sam da pišem tokom lockdowna u zimu 2020. na 2021, radio sam isključivo od kuće, nismo previše izlazili. Kad su stvari i život počeli da se normalizuju, ja se vraćam u svoj mode koji sam primenjivao kada sam pisao drame, a to je da idem na retreatove u trajanju od pet, sedam, maksimalno deset dana.
Kako to tačno funkcioniše?
Retreat zvuči glamuroznije nego što jeste, mnogi ljudi smatraju da ja idem da se lepo provedem i odmorim od porodice i posla i smislio sam dobru foru kako da zbrišem. Ja sam generalno veoma disciplinovana osoba, tako da dam sebi taj prvi dan da se aklimatizujem i organizujem. Prva varijanta je da odem u neki hotel, pišem popodne i uveče, sutradan ujutru editujem prethodno napisano, prošetam, ručam, pišem ponovo, zadajem sebi target u broju reči ili broju strana. Druga varijanta koju mi je Britanija omogućila i model koji mi je veoma prijao jeste retreat sa mentorom, odnosno rad u grupi sa etabliranim britanskim piscima. U ovom konkretnom slučaju bilo nas je šestoro, a mentor nam je bio britanski autor Stiven Mej. Ujutru svi pišemo zajedno sat vremena, onda svako odlazi da piše svoje i imamo seansu od sat vremena sa njim kada diskutujemo o onome što je napisano.
Koliko ti je to bilo korisno?
Budući da pišem na srpskom, ne na engleskom, ja sam došao sa prevedenih 40 strana i diskutovali smo o tome. On je prvi koji je priču definisao kao coming of age roman, što je mene na početku veoma zbunilo, jer moj junak ima pedeset i nešto godina, nije tinejdžer, a onda sam shvatio da je u pravu jer ovde se radi o odloženoj adolescenciji, moj junak i pokušava da proživi svoje rane dvadesete koju su mu oduzete. Takođe mi je rekao da ovo neće biti preobimno delo, što je mene malo štrecnulo, ali bio je u pravu – nije bilo potrebe da veštački razvlačim priču, iako sam ja kralj digresija. Ono što mi je bilo podjednako važno je njegovo ohrabrenje u vidu reči „ja želim da ostanem sa tvojim junakom i vidim šta će dalje da se desi”. To je meni bio prvi znak da neko sa strane ko je kredibilan kaže da ga je ta priča uvukla, što je za mene kao autora najvažnije – da imaš priču koja će čitaoca da uvuče.
Meni, kao nekom ko je pratio nastanak tvog romana od početka, tvoja dominantna crta jeste disciplinovanost. Da li i ti smatraš da je za jednog autora to jedna od najvažnijih osobina?
Da, disciplina je veoma bitna. Mislim da i oni pisci koji deluju vrlo razbarušeno i boemski na kraju moraju da imaju veliku dozu discipline. Važna je i sposobnost da vidiš priču od početka od kraja, i da razumeš šta hoćeš da kažeš.
Koliko ti je važna tema odluka koje oboje ceo život, kao što je glavnom junaku učinila odluka da pobegne iz zemlje?
To je moja opsesija, i u dramskim delima se bavim time – ko je otišao, ko je ostao, ko je odlučio da se izoluje, ko je odlučio da se suoči, ko ima porodicu, ko nema porodicu… Ja sam imao dovoljno prilika i ranije da emigriram, pa se ipak desilo tek sa 40. To su stalna preispitivanja, a kada zasnuješ porodicu i dobiješ decu, onda to postaje dodatno kompleksno. U onom popularno nazvanom „radu na sebi”, ja se stalno bavim preispitivanjem svojih odluka.
Da li tvoj junak Aleksandar nije dovoljno radio na sebi?
Pa nije, ali on nije imao mnogo izbora. Ja sam emigrirao sa sklopljenim životom, a kada ti se to desi vrlo rano i ne tvojom voljom, nasilno, moj utisak je da su ti ljudi gledali da dođu što pre do kakve-takve normalnosti. I nisu imali vremena ni prilike da se zaustave i zapitaju da li je to ono što oni zaista žele. Zato je Aleksandru sve odloženo, prođe mnogo godina pre nego što se zapita šta sada i kako dalje. Ako je to još obojeno kompleksnim porodičnim i partnerskim odnosima, onda ta stvar postaje dodatno teška.
Volela bi da se dotaknemo i engleskih izraza u romanu, jer verujem da će biti jezičkih čistunaca kojima će možda smetati tolika njihova upotreba.
Prvo, glavni junak je proveo trideset godina na engleskom govornom području, on duže govori strani jezik nego šo je govorio srpski; drugo, ja volim srpski jezik i zalažem se za njegovo očuvanje, ali zalažem se i za prepoznavanje toga da se on menja; i treće, ljudi vole da pročitaju ono što im je jezički blisko, a ne samo ono što bi ih jezički podučilo. Ja nemam ambiciju da podučavam, a ono što sam ovde hteo da postignem jeste da je taj jezik autentičan, živ, veran onome što je trenutak u kojem živimo, veran junacima, i mnogo sam radio na jeziku svih likova kada su dijalozi u pitanju. Razgovarao sam sa svojim jezičkim konsultantima, sa grupom veoma mladih ljudi o žargonu, kao i sa decom emigranata da bih shvatio kako zvuči njihov srpski. Mislim da bi uterivanje ovog sadržaja u književni jezik i normu osakatilo ovu priču, a književni jezik će preživeti ovaj roman.
Šta misliš, koliko će erotski aspekt romana iznenaditi čitaoce?
Razumem da ljudi kada uzmu knjigu imaju izvesna očekivanja, koja su drugačija od onoga kada krenu da gledaju neku seriju ili ne daj bože rijaliti program. Kao što jezik mora da bude u službi kreirane priče i likova, tako je i količina erotskog ili seksualnog sadržaja uslovljena onim čime se roman bavi. Ako smo na početku rekli da je to coming of age roman i da tretiramo period od 20. do 25. godine, to je period kada je mladim ljudima seks dominantna tema, na različite načine. Izbegavati to i ne prikazivati ga, a ja u romanu sve druge stvari prikazujem vrlo plastično, za mene bi bilo i licemerno i nedosledno, kao neka smešna autocenzura. Bez obzira na konzervativnost društva, i to ne samo našeg društva, ja ne pristajem da joj podležem. Nisam nikada želeo da ugađam ukusu publike, ni na jednu stranu, pa ni tako što bih to izbegavao.
Da li su likovi Milice i Ognjena za tebe sinonim za novi, današnji Beograd? Kada tvoji junaci Aleksandar i Goca dele suprotne stavove o mladima danas, na čijoj si ti strani?
Ne volim generalizacije, a i malo imam alergiju na podelu generacija na bumere, X, Z itd. Mislim da moji mladi likovi prikazuju različitosti te generacije, ali ono što im je zajedničko jeste da imaju ambiciju, da žele mnogo, da nisu spremni da rade na tome na način na koji mi stariji mislimo da bi to trebalo. To je za mene potpuno normalna generacijska razlika, kakvu smo mi imali sa svojim roditeljima koji nisu mogli da se načude zašto ja sad radim 12 ili 14 sati i ostajem u redakciji do 4 ujutru. Ako ipak pokušamo da pričamo o tome šta oni nose generacijski, nose više drskosti, više slobode, više nekog stava „ja imam prava na to” – to nekoga nervira, nekom je šarmantno, neko to doživljava kao uvredu ili prst u oko, a neko kaže svaka im čast. Ono što mi je bilo važno da pokažem kroz mlade likove jeste to kako se i Beograd menjao kroz tih trideset godina, jer kada se glavni junak vrati, on očekuje da zatekne iste likove koje je ostavio, a pronalazi jedan novi svet koji mu se dopada, ali i sa kojim se sudara.
Da li će se čitaoci štrecnuti na stavove u romanu o godinama, starosti, gubljenju lepote, kao što sam, na primer, ja? Nije mi bilo svejedno kada jedan od likova kaže – kad napuniš 45, to postaje 50.
Nije mi cilj da nekoga povredim, ali mislim da je tako prezentovana istina važna. Ne znači da svako to mora da prihvati niti znači da je sve to baš istina, ali mislim da je važno da bar neko to kaže, jer primećujem da sve više ljudi ukida sebi pravo da iznese bilo koju vrstu stava i mišljenja. Nekoga će da pecne, neko će da zatvori knjigu i kaže ovo je bez veze ili ovo je bezobrazluk, neko će da razmisli o tome, a nekom će da se dopadne. Čitanje knjige je jedan intiman čin, kao razgovor sa prijateljem, pa imaš prijatelja koji ti podilazi, a imaš i prijatelja koji ti saspe u lice šta misli – tog trenutka se posvađate, ali posle tri dana sedneš i razmisliš, pa možda je ipak bio u pravu. Za mene bi bilo najgore da knjiga ne izazove nikakvu reakciju.
Na šta misliš da će ljudi najviše da odreaguju?
Verovatno na problematizovanje muških i ženskih uloga u različitim fazama života, i odnosa društva prema tome, to jeste bitna tema i o tome treba stalno da se diskutuje. Ne mislim da u ovom romanu postoji nešto što će nekoga strašno uznemiriti, ali ono što dobijam kao povratnu informaciju od prvih čitalaca jeste da ih je dosta stvari uznemirilo. Reaguju na činjenicu da sam ih sproveo kroz proteklih trideset godina, za kojima ne volimo da se osvrćemo. Neke to malo žulja, a neki osećaju potrebu da kroz to prođu, jer ispod priče o glavnim junacima i tome šta se njima dešava, to je priča o Beogradu i tome šta se ovom gradu desilo za trideset godina – ljudima, mestima, duhu grada. Ljudi takođe reaguju na miks smeha i patosa – kad pomisliš da će sve postati lepršavo i lepo, stvari se samo izokrenu i odu u sunovrat, i to jesu talasi koje bih voleo da sam uspeo da prikažem. To ljudima i prija i uznemirava ih.
Koliko je za književnost važan moderan pristup prezentaciji književnog dela, tu mislim pre svega na prisustvo na društvenim mrežama?
Apsolutno je neophodno. Knjige nisu nešto što će prirodnim putem napredovati i osvajati novu publiku, drugačije se živi i drugačije se konzumiraju stvari. Mislim da je svako legalno i pristojno sredstvo da se privuče pažnja, adekvatno sredstvo. I u tom smislu nemam neku dozu snobizma, ne vidim šta je poenta književnosti koja se odvija u kružoku od nekih 15 ljudi, pa makar bila i najkvalitetnija. Ipak, verujem da je i dalje za knjige najbolja preporuka ona koja ide od usta do usta.
Kakva književnost se tebi danas dopada?
Kako svaštarim sa konzumacijom medijskog sadržaja, tako svaštarim i sa čitanjem. Nekad prokrstarim Goodreads aplikacijom, pa uzmem ponekad nešto niotkuda da čitam, i recimo od pet, bar dve knjige budu promašaji, a jedna bude fenomenalna. Regionalna književnost je doživela baš lep uzlet, i dopalo mi se sve što su pisali Rumena Bužarovska, Zoran Ferić, Lana Bastašić, to je nešto što je meni blisko, što prepoznajem kao sentiment, temu, nešto što žulja. Od inostranih autora, bilo mi je vrlo dragoceno da pročitam uvid u mlađu generaciju kroz ono što piše Sally Rooney. Moj veliki favorit je Lauren Groff, iako mi „Matriksa” nije legla, dok se pobožno klanjam „Suđajama i furijama”.