Women on the Way: Socijalni startap koji osnažuje žene izbeglice kroz održivu modu
Katarinu sam upoznala slučajno na jednoj online radionici, ali sam od trenutka kada je ispričala svoju priču znala da moram da sednem preko puta nje i čujem sve detalje o njenom socijalno-preduzetničkom poduhvatu. Ona je osnivačica modnog brenda sa svrhom – Women on the Way – koji funkcioniše kao „interkulturalni most“ između kultura iz kojih dolaze žene izbeglice i kultura u kojima traže novi život. WoW zapošljava žene izbeglice u Srbiji koje proizvode održive modne komade inspirisane njihovom kulturom i 50% profita ide njima. Katarina mi je ispričala kako je ceo taj proces izgledao, šta je i za jednu i za drugu stranu značio i zašto su socijalni startapi budućnost aktivizma.
Ideja o Women on the Way-u nastala je u toku pisanja tvoje master teze o ženama izbeglicama. Ispričaj nam kako se taj proces naposletku uobličio u modni brend.
Za potrebe master rada 2018/19. sam radila master istraživanje sa ženama izbeglicama koje su u tom trenutku došle sa Bliskog istoka. Radila sam intervjue i fokus grupe sa njima i kroz te razgovore sam shvatila da njih boravak u kampu stavlja u mentalni limbo – niti su kod svoje kuće niti su stigle na krajnji cilj – sve vreme su bile u melanholičnom stanju. Mene je zanimalo kako život u tom limbu izgleda i koje su njihove najveće potrebe.
Glavna stvar je bila zaposlenje, ali ne nužno u ekonomskom smislu, iako im je novac bio potreban, već one imaju suviše slobodnog vremena i osećaju se klaustrofobično, pogotovo ako borave u kampovima. Nemaju ništa što bi ih tog dana nateralo da ustanu iz kreveta i nečim se bave. U tezi sam imala zanimljivu opservaciju da su između introvertnijih i ekstrovertnijih, introvertnije imale tendenciju da uopšte ne izlaze iz kreveta, ceo dan provedu u sobi, da su konstantno na telefonima i da u stvari samo čekaju priliku da pređu granicu. Ekstrovertnije žene su pokušavale da sebi ispune svakodnevicu, uglavnom radionicama koje organizuju NGO kampovi. Želele su da se druže, ali je sve to bilo na minimalnom nivou. Njima je trebao neki rad koji će zaokupiti vreme koje jako sporo prolazi.
To je bila inspiracija, ali na ideju o osnivanju socijalnog preduzeća nisam došla odmah. Kada sam nakon godinu dana ponovo iščitala svoj master rad, shvatila sam da ja to ono što njima treba – manuelni rad i rad sa mašinom – s obzirom na to da je većina žena sa Bliskog istoka gde postoji kultura šivenja. To mi je delovalo kao brzi način da one dođu do onoga što žele i treba im, budući da imaju neko samopouzdanje u toj aktivnosti. A čak i ako ne znaju da šiju, mogu brzo da nauče. U svakom slučaju bi imale satisfakciju kreativnog posla.
Kamp u Krnjači ima šivaonicu i to im je bilo super. Na primer, ADRA, nevladina organizacija, ima šivaonicu gde su žene šile same za sebe, čak su im davali materijale i vidim da im je to baš prijalo. Sa druge strane, u izbegličkom kampu u Bogovađi, kod Loznice, nisu imale šivaonicu i govorile su mi kako im to fali. Fali im šivenje i kuvanje, budući da se hrane u kantinama i da im nedostaje da same nešto skuvaju, kao i kada odeš u inostranstvo pa ti se posle deset dana jede mamina supa, a nisu imale pristup kuhinji i to im je smetalo. Još uvek nisam inkorporirala ideju o kuhinji, ali i to će se desiti.
Koja je tačno uloga žena izbeglica u brendu?
Cela priča je u stvari počela kada sam u toku pisanja master rada upoznala Farimu, slikarku iz Irana, koju sam tada intervjuisala. Ostale smo u kontaktu i kada mi se javila ideja o osnivanju socijalnog preduzeća, kontaktirala sam je, a ona je igrom slučaja u tom momentu okupila neformalnu grupu žena izbeglica koje su okupljaju i slikaju na odeći.
Ja sam shvatila da je to u stvari to i da samo treba da napravimo korak dalje. Ona je tu grupu žena nazvala Women on the Way, dizajnirala logo i one su imale prodajnu izložbu farmerki i teksas jakni, to je bilo 2020. u septembru u Kafe baru 16.
Nas dve smo shvatile da to treba da se institucionalizuje, odnosno pokrene kao brend. Farima je u međuvremenu otišla za Francusku ali ostale smo u kontaktu. Ideja je da ona i dalje dizajnira, kako bi ostala deo ceog procesa, budući da je njega veliki deo. To je, u stvari, njena priča.
Ideja je bila da, budući da je ona iz Irana, te elemente kombinujemo sa motivima iz Srbije. Sada je deo Women on the Way-a devojka iz Nigerije, te želimo da koristimo jezik Juruba, plemena odakle dolazi.
Kada smo pravile nesesere, kombinovale smo jezike, jer nastojimo da pokažemo koliko smo u stvari slični i koliko zajedničkih stvari delimo, iako su one došle sa druge strane sveta, posebno danas, budući da živimo u globalizovanom svetu. Trenutno spremamo haljine za leto. Ideja je da izvezemo rečenice koje su na persijskom ili jorubi jeziku, pa da budu i na ćirilici i da na taj način postignemo isti efekat.
Na koje je sve načine moguće podržati Women on the Way?
Trenutno imamo samo proizvode koje prodajemo. Bilo bi super kada bismo imali otvorene događaje na koje bi ljudi mogli da se prijave, to i jeste moja želja. Sledeći korak su radionice kulinarstva ili dizajna, ali i dalje smo male, tako da još uvek nemamo kapaciteta da se usmerimo u tom pravcu.
Sama kupovina odeće pomaže, ali ukoliko neko ima ideju i voleo bi da se uključi i misli da na neki način može da doprinese ovoj priči, to bi bilo super. Women on the Way nisam samo ja ili samo žene izbeglice, to treba da bude platforma na kojoj će da se okupi zajednica i da se sa njima stvori dijalog.