Woodkid ekskluzivno za BURO. Srbija: “Lepota i mrak treba da plešu zajedno”
Yoann Lemoine poznatiji kao Woodkid, često uz svoje ime ima i neki od epiteta kao što su wunderkind ili prodigy, i jedno je od onih imena na svetskoj sceni čiju je aktivnost nemoguće staviti u jednu kategoriju. Izmiče kutijama, pravcima, i definicijama, i iskreno, to je i razlog zašto se radujem svakoj njegovoj saradnji, ili novoj pesmi. Neobično lično i snažno, svaki put novo, a uvek prepoznatljivo. On stvara svoju muziku, klasično woodkidovsku, ali i bez izuzetka eksperimentiše.
Koketira sa dark pop i industrial zvukom, kombinuje elektro zvuk sa klasičnim, delove napisane za orkestar neretko sviraju sintisajzeri. Eksperimentalno i sa neomašivo dobrim rezultatima. Sarađivao je sa mnogim muzičarima i režirao spotove “Teenage Dream” (Katy Perry), “Back to December” (Taylor Swift), “Sign of the Times” (Harry Style), “Born to Die” (Lana Del Rey), bio je kreativni direktor za spotove „Who Do We Think We Are” i „Made to Love” Johna Legenda. Ni modni svet mu nije nepoznanica, pa je tako Dior Homme revija „A Soldier on My Own“ za jesen/zimu 2013. bila inspirisana njegovom pesmom i spotom ”Iron“, i naslov revije došao je iz teksta pesme, a sama pesma korišćena je kao soundtrack. Sa Ghesquièreom radi često, na videima za kampanju za Louis Vuitton FW17, a u maju 2019. je objavio EP Woodkid For Nicolas Ghesquière: Louis Vuitton Works One dok je za ovu godinu najavljeno da će sarađivati i na kostimima za Yoannovu turneju.
Od prvog albuma je prošlo dobrih sedam godina, i nakon najava i čekanja, došao je konačno trenutak da možemo konkretno da se radujemo novom albumu jer je juče objavljen prvi single, “Goliath”, kao uvod u album koji sledi. Tim povodom, popričala sam sa Yoannom o tome kako vidi budućnost umetnosti, šta je za njega lepota i kako mu polazi za rukom da tugu i mrak pretvori u nešto prelepo.
Prvo i najbitnije, kako si? Kako podnosiš celu ovu situaciju, produktivno ili…?
Znam, znam to se svi pitamo ovih dana, ali vrlo dobro. U svom stanu sam, u Parizu, i u poređenju sa mnogima sam vrlo dobro, možda i zato što radim puno.
Očigledno, pošto konačno imamo novi single. Tvoj poslednji album je bio 2013. godine, i radio si puno stvari u međuvremenu ali tek sada si se pojavio sa novom muzikom. Zašto smo čekali toliko dugo? Da li si super-perfekcionista ili je nešto drugo u pitanju?
Ima malo i toga definitivno, ali mi je u suštini samo trebalo vremena. Vremena da vrednujem priliku koju imam da radim ono što volim da radim. I malo sam se plašio da ako bih požurio sa novim albumom da bi to značilo da ću početi da uzimam stvari zdravo za gotovo. Trebalo mi je malo da budem “zaboravljen”, da se u meni probudi strah da ću biti zaboravljen, da bi moja motivacija da napravim album bila ne da bih preživeo na tržištu, da bih zaradio još novca, i imao uticaj, nego iz čiste potrebe, urgentnosti da nešto kažem ljudima.
Slažem se, samo mi se činilo da publike što se tiče bili bi spremni i ranije. Nego, reci mi nešto o novom singlu? Sjajan je. Šta je bila inspiracija, kako, šta, odakle?
Nadam se da je tako. Novi single je otvaranje u album, zove se “Goliath”, i pesma je o odnosu moći, o tome koliko je čovek mali ispred velikih izazova, velikih zveri. Prilično industrial zvuk, istraživao sam industrial muziku, zvukove koje mogu da proizvedu mašine. Veoma me je to zanimalo, ta tekstura zvuka, igrao sam se sa beatovima, pravio neku kreativnu igru, gde sve zvuči pomalo monostruozno.
Ima malo creepy atmosferu, da. Pogotovo kada zamisliš nešto džinovsko kao Golijata u odnosu na Davida. Veoma je doduše prikladno za ovaj trenutak u kom se borimo sa nečim mnogo većim od sebe. Otkud uopšte to ime? Šta je za tebe ta velika, preteća figura?
Za mene je to sve veoma intimno. Kada pišem, krećem uvek od ličnih osećanja, unutrašnjih problema. Ovo je očigledno za mene borba sa onim monstruoznim u meni samom: sumnja u sebe, samodestrukcija. Napravio sam pesmu da bude veoma otvorena, i da taj koncept čudovišnog i toksičnog, može da se iščita na mnogo načina. Može da bude borba sa mentalnim problemima, mogu da budu izazovi sa kojima se susrećemo danas, bilo šta što je masivno i deluje nemoguće za pobediti. Zato sam koristio ovu metaforu, jer je na papiru to nešto što je nepobedivo, što ne možeš poraziti ali nekako uspeš da savladaš. To je ideja iza ove pesme.
To sam primetila i inače u tvojoj muzici, da postoji taj momenat “unutrašnje tame”. Ne znam da li je to dobar izraz, ali neke težine koja dolazi izunutra i koja je uvek prisutna. Ali je veoma sublimna, nije depresivna, nego mrak koji je pretvoren u lepo. Kako lečiš svoje “rane”, koliko ti muzika pomaže u tome?
Apsolutno. Muzika mi je neophodna za prevazilaženje mnogih strahova i momenata sumnje i autodestrukcije. Ja album i radim da bih se zacelio. On je svedočenje o tome kako prevazići ove obrasce koji su destruktivni. Kad je mrak u pitanju, stvar je u tome da mi nije zanimljivo da pravim bukvalnu lepotu radi lepote. Sama za sebe lepota mi nije zanimljiva, interesantno mi je tek kada je povezana sa mrakom. Isto kao što mi ni istinski horor nije privlačan ukoliko nije uzdignut elementom svetlosti. I to je ono što uvek pokušavam da uradim. Da lepota i mrak plešu jedno sa drugim.
I ide ti dobro. Zapravo mnogo toga ti ide dobro, ako uzmemo u obzir da radiš u više umetničkih polja. Baviš se vizuelnom umetnošću i muzikom, i postoji stvarno jaka veza između toga. Znam da se ne pita “koje dete više voliš”, ali postoji li nešto čemu daješ prednost?
Ne, a nije ni da moram da biram. Mislim da je ono što ja radim presek, centar obe stvari. Moj posao je oba, i iako me javnost više doživljava kao muzičara, istina je da sebe ne smatram samo muzičarem, a ni samo režiserom. Smatram da je moj posao posao umetnika, gde je moje polje istraživanja i zadatak, upravo ta sinestezija između zvuka i vizuala, da pokušam da postignem da pričaju između sebe. Da pronađem formu koja ih povezuje. Mnogo umetnika radi na tome, i mislim da pripadam toj “struji”.
Da li misliš da je to sve izgledniji pravac za umetnost budućnosti? Brisanje granica, što više saradnji i transdisciplinarnosti?
Sve što želim za umetnost budućnosti jeste baš da ne postane obavezno da znaš sve o svemu da bi bio uspešan. To onda ne bi bilo fer prema ljudima koji imaju strast samo prema muzici, ili onima koji su strastveni samo prema filmu. Tako da ne želim to. E sad, da li će to biti od pomoći u budućnosti, mislim da hoće, ali nadam se da će svi praviti stvari u kojima pronalaze zadovoljstvo što onda prati i komercijalni uspeh. Jedino što mogu da želim, jeste da ne bude generalno pravilo da moraš da budeš u svemu da bi bio uspešan, a pod time “uspešan” podrazumevam kreativno uspešan i sa adekvatnom reakcijom od publike, ali želim svima radoznalosti da istražuju razne strane, fasete svoje umetnosti.
Kad smo kod „uspeha“, kao neko ko to jeste, u svakom smislu te reči budući da radiš ono što voliš i u čemu se pronalaziš, a i dobijaš dobre reakcije za to, šta smatraš najbitnijim za bavljenje umetnošću?
Mislim da je najvažnija stvar danas singularnost. Ako nešto stvaraš da li osećaš da je to to, da li osećaš privlačnost prema tome, ako ne, možeš samo da ga ostaviš po strani. Uvek treba istraživati stvari koje nisi pre, baviti se onim što nikada nisi čuo ili video pre. To ne mora da znači da to stvarno nije već urađeno, ali barem istražuješ kroz svoje iskustvo, svoj senzibilitet, ne kroz druge. Možda ćeš, slučajno ili ne, i naići na nešto slično što je urađeno, mnogo toga je napravljeno, mnogo umetnika slično razmišlja ali najvažnije je da sam biraš šta te zanima. Čujem toliko pesama na radiju, i nije lako pronaći svoj identitet. Ali treba čuti nešto, pitati se zašto nešto funkcioniše, da učiš iz toga, i kažeš hoću ovako ili ne neću to da radim.
Šta je za tebe lično najvažnije kada radiš muziku, koje teme istražuješ? Šta možemo da očekujemo uopšte od celog albuma?
Ne bih previše da pričam o albumu, zato što mi se dopada misterija i voleo bih da je održim. Živimo u vremenu kada je sve predvidivo i dostupno, a volim da zadržim momenat misterije i iščekivanja. Ali album je definitivno o tome kad se fikcija i realnost susreću. I ta tema Golijata je dosta značajna. Gubitak identiteta pred zveri, pred monstruoznim silama – sve ono što sam pomenuo: nesigurnost, toksičnost, auodestrukcija, destruktivni obrasci, to su teme koje se ponavljaju na albumu, i svetlost zbog prevazilaženja ovih problema. A to je sve veoma individualno, i tiče se svih, svi to osećaju, bez diskriminacije po klasi, rodu. Svi su podložni tome, bez obzira na to ko si, šta si, koliko para zarađuješ. Postoje neke stvari toliko intimne, da su univerzalna tema koja nas sve povezuje, a to je ova vrsta problema.
Novi singl „Goliath“ možete da preslušate na svim streaming servisima ovde.