„Svaki dan je novi izazov“
Lidija Delić, naša mlada i perspektivna umetnica, iako je doktorirala na odseku za multimedijalnu umetnost Univerziteta umetnosti u Beogradu, sebe pre svega vidi kao slikarku. Rođena je u Nikšiću, 1986. godine, a njen put se kretao isključivo uzlaznom putanjom, popločan beskompromisnom kreativnošću i retkom nepretencioznošću, kojima odišu svi njeni projekti. Njen rad je u neprekidnom pokretu, kako je to jednom dobro zapazio teoretičar umetnosti Miloš Zec, elaborirajući njenu opsesiju i strast za stvaranjem dela u serijama. Zato i ne čudi da je često možete sresti na različitim umetničkim razmenama poput onog programa od prošle godine kada je u Njujorku, u okviru Balkan project i švajcarskog Instituta, više od mesec dana istraživala sebe u odnosu na savremenu američku kulturu. Član je osnivač umetničkog prostora U10, gde se kontinuirano već godinama radi na upravljanju likovnog programa i raznim događajima koji ovaj grad stavljaju na evropsku mapu kulture kada je vizuelna umetnost u pitanju. I dok se globalna realnost menja iz sata u sata, ona staloženo radi na svojoj novoj izložbi „Too soon / too late“ koja će se materijalizovati misterioznim otvaranjem početkom septembra u potpuno neuobičajenom prostoru privatnog stana, sasvim nove koordinate koja će ubuduće generisati slične sadržaje. S obzirom na okolnosti da se već petu nedelju nalazi u samoizolaciji, radili smo ovaj razgovor na popriličnoj distanci, trudeći se da zajedno otkrijemo kuda ide ovaj svet, da li umetnička scena pati od neke vrsta malaksalosti i na šta bi spiskala milion evra da joj se ukaže prilika?
Prvo da te pitam jesi li se testirala, kakav ti je Covid status? Da li moramo da držimo distancu?
Testirana sam dva puta za sada, jednom je rezultat bio negativan, drugog puta pozitivan. Trenutno ulazim u petu nedelju samoizolacije.
Kako na tebe utiče ova post-lockdown atmosfera? Da li te više inspiriše ili parališe?
Trenutno živimo u on-off svakodnevnici. Definitivno nije nešto što mi prija i osećam opterećenje. Tokom prvog karantina pokušavala sam da nađem nove modele rada, nisam uspevala ništa da uradim niti da pročitam, mnogo sam se nervirala, jer s jedne strane imamo odjednom toliko vreme za sebe i za rad, pa kao da smo naterani da to iskoristimo, dok nisam shvatila da nema velikih koncepata i da ne treba sebi da dajemo velike zadatke. Nakon nekoliko nedelja kada sam konačno prestala da slušam i čitam vesti počela sam da radim, pre i posle policijskog časa, svakodnevno, na izložbi koja će biti otvorena u septembru u novom prostoru u Beogradu. Prostor se zove Manifesto i nalazi se u Birčaninovoj ulici, osnivač i umetnički direktor je Mirko Lubarda.
Na čemu trenutno radiš? Kakav ti je tok misli ovih dana?
Radim na gore pomenutoj izložbi, čiji je naziv „Too soon, too late“ / „Suviše brzo, suviše kasno“, koja je istovremeno inspirisana filozofskim konceptom dubokog vremena, ili geološkog vremena, i idejama izloženim u Balardovom romanu „Potopljeni svet“. Na primer, ovo je jedan paragraf iz knjige koji iznova čitam:
“Tokom ovog početnog perioda od dvadeset godina, život se postepeno menjao da bi se prilagodio izmenjenoj klimi. Usporavanje ranijeg tempa bilo je neizbežno, a i gotovo nije ni bilo raspoložive rezervne energije da bi se potisnule džungle ekvatorijalne oblasti koje su osvajale zemlju. Ne samo da se ubrzao rast svih biljnih formi nego su viši stepeni radioaktivnosti povećali stopu nastanka mutacije. Pojavile su se prve čudovišne biljne forme koje su podsećale na gigantsko drveće paprati karbonskog perioda, i došlo je do drastičnog bujanja svih nižih oblika biljnog i životinjskog sveta.”
Bila si učesnik jedne jako zanimljive postavke u Paviljonu Cvijete Zuzorić “Where the future begins”, poslednja u nizu izložbi na čije otvaranje je moglo da se dođe koliko toliko normalno, pa me zanima gde po tebi počinje nova budućnost?
U toku pripreme za izložbu se desilo vanredno stanje i prvo otvaranje izložbe je pomereno zbog tada nastale situacije izazvane korona virusom. Još jednom se potvrdilo kako savremena umetnost jeste aktivni subjekt naših života i naše svakodnevice, ali i da je budućnost znatno bliže nego što smo mislili (smeh). Planetarne promene koje živimo su najveća tema današnjice i kao takve su neizostavno deo razmišljanja svih nas, pa i umetnika.
Gde si poslednji put putovala bez maske i sredstva za dezinfekciju ruku?
Andaluzija, zima 2019, prelepo putovanje. Mandarine, palme, more, brda, kamen, sveža morska hrana.
Šta ćeš najviše pamtiti kad sve ovo prođe?
Pamtiću kako mi komšinica ostavlja vruću gibanicu ispred vrata, zvoni pa pobegne nazad u svoj stan.
Kako izgleda jedan tvoj uobičajeni dan?
Volim da ustanem rano i iskoristim dan, atelje, U10, pas i ja u kombinaciji.
Čemu se potajno nadaš?
Spiskavanju tih najavljenih evra na atelje.