Kao i svaka mama, i moja ima nekoliko prilično iritantnih navika, osobina i praksi. Pored one da se, šta god pogrešila, svejedno smatra “najboljim karakterom koji je upoznala” u top pet spada i poseban poriv da rešava probleme svima pa se na našoj adresi oduvek okupljao najrazličitiji svet. Tim povodima me još uvek ponekad zamoli da isplaniram da svratim “barem da se javim” pogotovo ako neko dolazi sa decom, izgleda još uvek ne shvatajući da ta deca i njeno dete gaze minimum jednu dobru deceniju razlike.
Kad malo bolje razmislim, izgleda da ni meni to baš nije najjasnije. Kako sam nedavno spoznala, klinci koji su 2004. godište danas imaju 16 godina, i moram priznati da tu informaciju nisam baš dobro primila. To nula-četiri me baš preseklo, iskreno. Čudan je trenutak kada ti, iako se generalno ne smatraš ni starim ni odraslim, pojava jednako funkcionalnih i slobodnomislećih pojedinaca samo mlađih deceniju i nešto od tebe, malo pretumba percepciju. Ume to da bude dosta nezgodno.
Leto na izmaku mi obično probudi sentimentalnost i baci me na “kada se ovo dogodilo?!” pitanja ali je ovaj put to posebno pojačano od kada me paralelno i Google bombarduje podsećanjima gde sam bila prošle godine u ovo vreme.
Izuzetno fina i pametna tinejdžerka mi je u veoma brzom i melodičnom ritmu pričala šta je planirala za leto, zašto ovih dana često odlaze kod jednog druga (njegovi imaju splavić na reci), gde izlaze (bleje u parku), kako se zabavljaju (za divno čudo TikTok nema veze sa tim) i koji fakultet planira da upiše. Zna da ima još dosta vremena (ne bih da kvarim ali dve godine nije uopšte toliko „dosta“ kako deluje), ali čini joj se da je arheologija “to”, pa želi da zna šta ja mislim o tome. Pametna je, brza, zvuči odlučno, britko i samosveno i iako ne mislim ništa ni o čemu u poslednje vreme, iskreno želim da učestvujem u ovom razgovoru više nego što činim, ali me u tome uporno ometa činjenica da je mojih 16 godina bilo pre gotovo 14 i da ne znam kada se sve ovo dogodilo.
Leto na izmaku mi obično probudi ovakvu sentimentalnost i baci me na “kada se ovo dogodilo?!” pitanja ali je ovaj put to posebno panično i pojačano od kada me paralelno i Google bombarduje podsećanjima gde sam bila prošle godine u ovo vreme. Ove godine u ovom vremenu mi samo vreme klizi, krajem iste punim 29. godina, a leto je već pri kraju. I nećemo se glupo tešiti da kalendarski i septembar spada u leto, kad svi znamo da je to samo njegov tužni ostatak i imamo još svega četiri nedelje avgusta da spasimo što se spasti može. U međuvremenu, sve češće me pritiska pomisao da život poslednjih godina dosta čudno izgleda. Treba stići na milion strana, imam previše stavki na to do listi, premalo vremena i još manje novca. Imam obaveze i izazove odrasle osobe, al ne i majndset a kamoli uređen život koji bi to trebao da isprati, i evo već nekoliko dana se pitam kada i čime zapravo počinje „odraslost“? Kada si zvanično odrasla osoba i da li sam to uopšte ja?
Dosta je nejasno kada smo to odrasle, finalno zaokružene osobe. Ono što jeste jasno, doduše, je da o odrastanju niko nema baš neko najlepše mišljenje, bili uspešni u njemu ili ne.
Psiholog Jensen Arnett kaže da “velika trojka” odrastanja podrazumeva: preuzimati odgovornost za sebe, donositi samostalne odluke i biti finansijski nezavisan. Društvo je prilično jasno da biti odrastao znači: kupiti stan, naći partnera, imati porodicu, imati stabilan posao. Na sve strane neki označitelji odraslog života i svi od reda totalno passé jer mi ništa od ovoga ne deluje u potpunosti primenljivo. Ni nauka nije od preterane pomoći pri definisanju “odraslosti”. U proteklih pet godina urađene su mnoge studije koje su pokazale da mozak nastavlja da se razvija i u dvadesetim i u tridesetim pa i u četrdesetim, ćelije se obnavljaju, formiraju se nove veze, naše ličnosti se menjaju i razvijaju i bez ikakvih jasnih granica kada se prelazi iz jednog doba u drugo ostaje dosta nejasno kada smo to finalno odrasle, zaokružene osobe.
Ono što jeste jasno, doduše, jeste da o odrastanju niko nema baš neko najlepše mišljenje, bili uspešni u njemu ili ne. To sam shvatila i kada smo nedavno pričale da je odrastanje ukus, koji bi bio. Metalni aftertaste, ukus sirupa od pomorandže, one spolja kisele unutra slatke gumene bombone, slatko-ljuti sos su samo neke od asocijacija. Rečju, imamo “bilo je to slatko ljuto kiselo” odnos sa odrastanjem ali niko ne zna da kaže kada to tačno nastupa zrelost. Da se ne lažemo, verovatno nikad a i neprestano po malo.
Nedavno mi je prijateljica rekla da smatra da je odrasla od kada joj njene potrebe više nisu najbitnije jer ima malo biće zbog kog razmišlja uvek korak unapred i u trećem licu. Prijatelj u šestoj deceniji misli da je postao konačno zreo kada je samostalno odlučio da je vreme za lečenje od zavisnosti, ali još uvek fejluje na nekim osnovama zrelosti koje mnogi steknu i sa dvadeset. Za neke znam da su prerano i prebrzo odrasli jer im je gubitak roditelja, partnera, prijatelja, u trenutku spalio sve što je postojalo pre i odrasti je značilo nositi se novom, zauvek drugačijom sadašnjošću. Mnogi nisu ni blizu da odrastu uprkos tome što imaju sve vrste stabilnosti. Nekome su prelomna tačka mamurluci koje više ne podnose dobro, nekome prve naočare, nekome samostalno ispečen hleb.
“Srećni smo, slobodni, zbunjeni, i usamljeni sve u isto vreme”. Što više razmišljam sve više mi se čini da odrastanje jeste baš to.
A možda odrastanje stvarno jeste samo konstrukt. Osim onog fizičkog dela starenja koji možemo delom da pripišemo i gravitaciji, u nekom drugom univerzumu možda uopšte nije tako. Možda smo odrasli kada prvi put samostalno i odgovorno povučemo zdrave granice i naučimo da kažemo “ne” stvarima koje su nam emotivno ili fizički toksične i iscrpljujuće. Možda kada počnemo da se staramo o nekom drugom mlađem ili starijem od nas, kad god to došlo. Možda kada prestanemo da se iznenađujemo i učimo ali ako je verovati dokumentarcu “69: Love Sex Senior” neki su tek u devetoj deceniji otkrili šta znači ljubav. To samo znači da je puno još prostora za učenje a samim tim i odrastanje i upoznavanje sebe, i možda je cela ta priča o odraslosti samo skup kompleksnih, “zaokruži više tačnih odgovora” iskustava gde niko nema pojma šta radi i da li je stvarno sve naučio, imao 7 ili 77.
Ili kako je Arnett lepo sumirao rečima Taylor Swift: “Srećni smo, slobodni, zbunjeni, i usamljeni sve u isto vreme”. Što više razmišljam sve više mi se čini da odrastanje jeste baš to. Gomila naizgled nelogičnih skupova, izlomljenih faseta, neprirodnih kombinacija i zaokrenutih perspektiva, koje nekako kombinujemo svako za sebe, ali na kraju još i ispadne neka celina. Čist kubizam.