Izađem preksinoć negde posle ponoći malo da prošetam, što jer ne znam kako da zaspim kad mi se sve nešto uzvrzmalo po glavi i telu, što jer jednostavno mogu. Nisam znala da ću se ikada osećati ovoliko moćno zbog mogućnosti da izađem na ulicu u sred noći, ali tu smo. Čudne pobede, čudna vremena, perspektive otišle u out a imam blagi utisak da ni mi nismo daleko. Izađem dakle napolje, jer ne znam šta drugo, a nešto moram. Obrnem krug oko zgrade, shvatim da me ni to baš nešto ne raduje, i da mi se sve jednako mota po svuda kao i kod kuće, ali se ipak malo lakše diše na vazduhu kraj reke pa odlučim da još uvek nije vreme za nazad. Autopilotski, skrenem ka lokalnom “šteku za bleju”. Visoka komadina betona u sred ničega, pusta i čak i neprirodno usamljena za prilično dobru prolećnu noć. Zaletim se, propnem i negde na pola shvatim da ja zapravo nemam pojma kako ovo da uradim jer sam fizički totalno nepripremljena za ovakve radnje, koordinaciono sasvim osakaćena od kad znam za sebe, i baš zbog toga se ovde nikada nisam ni pela sama.
Ne znam kako napred a nisam baš sigurna ni kako da se spustim, i prođe mi kroz glavu da je prilično utešno što bar nema nikoga da posvedoči ovoj katastrofi. Nekako se zakačim, nešto uradim (ne bih znala da ponovim šta, sve i kad me ne bi bio blam), oderem obe butine (možda ogrebotine na butinama preimenovati u ogrebutine?), zaradim modricu, očešem lakat… i uspem! Gore na ravnom i bezbednom, sa malo daha što mi je ostalo, odmah počnem da duvam u prevrele poderotine dok prašnjavim rukama čistim pesak sa još prašnjavijih nogu. Uhvatim sebe da pomalo i uživam u ovakvom anti-asepsolskom ponašanju, odjednom se osećam revolucionarno i slobodno, i u sred toga i na vrhuncu samozadovoljnosti, oči mi se napunile suzama. Peče đavolje ozbiljno i ne znam stvarno kako klinci ovako gotovo svaki dan, malo mi smešno što uživam, malo mi i tužno što me dugo ništa nije ovoliko obradovalo kao iznenadni susret nazubljenog betona i šljunka u njemu i mekanosti tela, nespretno guljenjenje površine i dodir prašine na čistoj koži. Totalna gluparija i nepromišljenost od koje bih verovatno i odustala da sam uključila mozak i kako to po difoltu radimo, objasnila sebi da je bespotrebno, da ja to ne mogu, da ću se isprljati, ili povrediti, da možda propadnem, polomim nogu i ostanem polomljena i sama na sred livade sa potresommozga, a mogu i da se nabodem na ekser i umrem od sepse. Da sam uključila mozak. Ali nisam. I bilo je prelepo.
Posebno zato što mi ovih dana sve malo liči na pentranje na betonsku strukturu, gde sam u onom “napred neću nazad ne smem” stadijumu samo što je razlika u tome što ne isključujem mozak ni u jednom trenutku. Naprotiv, baš ga surovo forsiram da nešto domisli, da se potrudi više i nađe odgovore. On radi u petoj brzini a ja samo dižem uloge i množim pitanja a da iskreno ne znam ni ono osnovno: šta, za koga, zbog čega, i kako, i pomalo osećam kao da sam na ivici da pozovem nekoga iz režije i pitam “Dobro, o čemu se ovde radi?”. Sad sam već totalno sigurna da ja nemam adekvatne odgovore gotovo ni na šta, pa me zanima ko ima i kako se vadi odavde kad si uglobljen negde na pola a malo i nerviram samu sebe jer uporno ne odustajem od toga da nešto saznam. Zašto moram išta da znam? Zašto se ne pomirim sa činjenicom da ne znam ništa što je stvarno važno i da verovatno nikad neću ni saznati, ali i da je to možda i okej. U tom zamislim i odgovor “režije”: “Da, priznajemo da si došla u kompleksnu i tešku situaciju na putu koji ide samo u jednom smeru jer unazad, kao što znaš, ne možeš. Odavde je možda opasno, možda je dosadno, možda je beskrajno dobro, možda je razočaravajuće. Nažalost, nemamo ni jednu informaciju ni najmanju predstavu kako ćeš uspeti da se uspentraš, ali verovatno da na kraju ipak hoćeš ukoliko prestaneš: da se plašiš, jer je strah težak; da se pitaš da li svi znaju nešto što ti ne znaš, da li su bolji, zadovoljniji i srećniji; da planiraš kako to da dosegneš. Prestani da provaljuješ koja je fora i caka da se ovo obavi, prestani da se oslanjaš na razum jer je činjenica da nema odgovora i da ne znaš kako će ovo ispasti. Zaboravi sve što misliš da znaš i penji se.”
I možda je neodgovorno reći da je neznanje samo po sebi generalno blaženo, a nije baš ni sasvim tačno, ali sam sigurna da jeste blažen trenutak u kom priznaš da nešto jebiga ipak stvarno ne znaš. Uprkos svemu što znamo, u čemu briljiramo, u čemu smo najbolji, uprkos svemu što prođemo, što naučimo, što polomimo i popravimo, za čim posegnemo, što propustimo, iskusimo i ponovimo, desi se i poneki mali kvar. Trenutak u kom si nem i zamrznut i ne znaš ni šta otpetljavaš ni odakle da počneš, ali počinjem da verujem da samo ti trenuci kad nemaš pojma jedino imaju smisla. Jer moraš da saznaš. Nisu klinci za džabe neprestano srećni i ushićeni pred svakom novom stvari koju vide ili urade, od bubamare do penjanja uz malo viši stepenik. Srećni su jer ne znaju šta sa svim tim što ih okružuje, osim da istražuju, i to bez predznanja. Ugaze u svaku baru, ne omaše ni jednu rupu, poljube svaki zid. I naravno da se to završi i suzama i krvavim kolenima, i oguljenim dlanovima, ali je iskreno. Jer za početak umeju da se iznenade, a da ne planiraju, ne sumnjičaju, ne pletu sto scenarija zašto nešto neće moći, nego samo budu srećni kad se desi i tapšu sami sebi jer jeste. I mnogo je bedno što smo to zaboravili, jer bukvalno sve što znamo možemo slobodno i da zaboravimo ako ne znamo kako da iskreno ne znamo i dozvolimo sebi da budemo iznenađeni. U trenutku kad ta reč počne da nam budi strah i da se izjednačava sa neprijatnim komešanjem u stomaku i potpitanjem “šta ako bude loše?” game is over. Jer iznenađenje najiskrenije nije ni dobro ni loše, prosto jeste, i tu je samo da izvuče udobnu prostirku ispod nogu kad najmanje očekuješ i ne znaš kako da reaguješ. A koja je taktika najbolja, i da li bolje prođu oni koji se olupaju i očajavaju, ili oni koji uživaju u sopstvenoj trapavosti, ili oni koji se spremno dočekaju čak i kad su nespremni, stvarno, stvarno, ne znam.