31. oktobar je stvarno Datum sa velikim “D”, onako kao 1. maj. Osim što su i jedno i drugo realno keltski praznici na koje se posle kalemilo sve i svja, od Noći veštica pa do moje slave Svetog Luke, ove godine je ovaj datum označio još dve stvari: smrt Seana Conneryja i 100. rođendan fotografa Helmuta Newtona. Ipak, društvene mreže nisu se baš preplavile Helmutovim fotografijama – američki izbori su ipak em bitnija stvar, em imaju veći entertainment value – nema ljutiš.
Ipak, ne znam da li postoji neko ko se bavi modom, a da nije bio pod uticajem njegovih slika. Tehnički, naravno, fotografija ali već na prvo gledanje pretvorenih u mentalne slike koje vas prate kroz ceo život. Sam Helmut ježio se kada bi ga nazvali umetnikom. Reč “umetnost” je na neki svoj način smatrao prljavom – možda licemernom, ne znam – a sebe je voleo da naziva najamnikom, bukvalno kao na Divljem Zapadu. Helmut Newton je jedan od poslednjih velikih modnih stvaralaca XX veka (iako bi se on sigurno bunio na ovo “modnih”) koji je simbolizmom mogao da se koristi kako je želeo.
Nisam sigurna da bi za to danas dobio šansu. Jeste, drugo vreme, druga pravila… Ali u današnjem svetu profesionalno uvređenih i #cancell kulture, Newton bi verovatno završio kao marginalizovan i bojkotovan, pa makar i samo zato što je protiv njega bila Susan Sontag koja ga je javno nazvala ženomrscem. Nadam se da to neće biti njegovo nasleđe. Gospođa Sontag i ja se po ovom pitanju ne slažemo. Ne sećam se kada sam prvi put videla neko njegovo delo ali nikada – apsolutno nikada – nisam imala osećaj da je žena u njemu ikada podređena, ako išta više je ličila na neku amazonku ili bioničnu verziju mog rođenog pola. Nevezano za to ko je bio ispred Helmutovog objektiva, taj rezultat nikada nije izostajao. Čak i kada govorimo o “problematičnom” editorijalu sa Nadjom Auermann u kom je ona u metalnoj protezi i poput slomljenje lutke, divljenje Ženi je uvek tu.
Ubeđena sam da je Helmut Newton bio feminista.
Isto tako, Helmut Newton je, zajedno sa svojom suprugom Joan (poznatom pod pseudonimom Alice Springs) bio apsolutno beskompromisan. “Najvažnije od svega je da se meni dopadne (fotografija)”. Ne znam da li bi ovaj stav danas dobro prošao ali upravo zbog njega mi danas možemo bez greške da prepoznamo scene koje je on snimio. Nema zabune i nema pogreške. Bilo da je slikao za Playboy (koji kao publikaciju ne volim) ili za Yves Saint Laurent i Lagerfelda, Newton je uvek prvo i pre svega bio svoj.
Meni lično je potpuno fascinantno da je Newton odabrao modnu fotografiju kao svoj medijum ali je žene najviše voleo da fotografiše bez odeće. Jedan od legendarnih editorijala za francuski Vogue iz osamdesetih po imenu “Sie Kommen!” (Evo ih dolaze!) je serija dve fotografije na kojima pet manekenki maršira, sa jedne strane u modelima visoke mode, a sa druge strane gole u identičnim pozma. Golotinja na toj drugoj slici je sve samo ne prvenstveno seksualna. Njihovo samopouzdanje i stav su dovoljna zaštita – odeća im praktično nije ni potrebna. Vredna lekcija koju ćete retko kad pronaći na stranama modnih magazina: ako je žena zaista jaka, njena moć ne zavisi od toga u šta je obučena. Ne treba joj ništa, ona je sama svoj gospodar.
U korsetu, sa sedlom na leđima ili bičem u ruci, gola ili u visokoj modi, možda jahaćim pantalonama, Helmutova žena se dobro oseća u svojoj koži. Motivi fetišizma ovo mogu zamagle samo onima koji ni kod očiju ne vide. A da se ne lažemo, ovo i nije priča za njih.
