Svet sasvim izvesno funkcioniše po principu suprotnosti i nadopunjavanja, kada su u pitanju želje i potrebe društva, ono što je in i out, poželjno i ne baš. Dovoljan je samo i letimičan pogled na istoriju mode, ili umetnosti da jednom za svagda zapečatite da pod jedan, istorija u priličnoj meri jeste ciklična, i da će samim tim, pod dva, sve što vam nedostaje stići (opet) na red, samo strpljivo. Malo mir, balans, svedene linije, opšta harmoničnost. Malo isto opšta, ali histerija, vatrometi, drama i chiaroscuro. Pa kad se to prevaziđe, opet na dobri star smiraj i tako u krug. Manje više stalno.
Tako je “vreme bombastičnih” u poslednjih nekoliko godina zamenjeno presvlačenjem savršenih košuljica, i prikazivanjem onoga što se krije ispod površine. Taman negde oko toga kada je narandžasta postajala nova crna, počeli smo i da se ogoljavamo. “Ranjivost” je postala nova it reč i otvoreno je novo poglavlje: “doba ranjivih”. Više nije bilo kul biti “kul”, biti savršen, predstavljati se presrećnim, preuspešnim, prezadovoljnim nego je malo po malo fokus počeo da se prebacuje na one koji nisu sve to, i koji su baš zbog onog što nisu (plus sve ono što jesu), genijalni i neponovljivi. Došlo je vreme da se raspakuju koferi koje svi vucaramo godinama, otkriju mane, problemi, unutrašnje borbe i nesavršenosti. Na red su stigle priče o bolestima, frustracijama, tegobama, mentalnom zdravlju, nesigurnostima a iskrenost i ranjivost su postale najjača valuta prema kojoj se neko ili nešto ceni. Istakni svoje nesavršenosti. Vrednuj svoje svakodnevne borbe. Pričaj o njima, slavi ih, voli, poštuj. Amin. I bilo da su oni koji su podelili svoje priče uspešno okončali lične bitke i time pokrenuli neku revoluciju, ili je sve ostalo samo na empatičnom shareovanju, stvorena je značajno zdravija atmosfera. Atmosfera u kojoj se, za početak, daleko manje ćuti i zataškava, što je u krajnjoj liniji dovelo do nekih napredaka i za pojedinca i za društvo, iako ponekad nismo baš najsigurniji da li je ranjivost postala samo atraktivna i lukrativna marketing strategija izvesnih pojedinaca, ili zaista iskren poriv. Verovatno ima od oba pomalo, kao uostalom i uvek.
Međutim, nedavno je The New York Times, objavio istraživanje po kom smo prema mišljenjima stručnjaka nadomak toga da prevaziđemo i ovaj nivo, javnih priznavanja sopstvenih slabosti, i dođemo na novi. Psiholozi su na studiji rađenoj na gotovo 600 ispitanika došli do zaključka da su ljudi koji su skromniji i umereniji, ujedno i zadovoljniji i manje agresivni i sa mnogo više razumevanja, za početak zato što ne misle da sve znaju najbolje, i da je njihova istina jedina tačna. Što više informacija to smo mudriji, što smo mudriji to više kapiramo koliko pojma nemamo ni o sebi ni o životu, a kamoli o drugima, i prema njihovom mišljenju taj momenat osvešćenosti je zapravo sve prisutniji. Dok su i “vreme bombastičnih” i “doba ranjivih” po svojoj prirodi ekstrovertni i okrenuti pogledima s druge strane, istraživanje nagoveštava da smo možda na pragu “ere skromnosti” koja bi u svojoj suštini bila daleko introvertnija.
Zvuči totalno suludo, jer težiti umerenosti i skromnosti danas, znači biti Dorothy i tražiti put u Kanzas, budući da se traga za nečim što je suštinski strano i nepoznato online kulturi koju živimo i platformama koje stalno nešto nude i traže, ali postoje dobri signali da možda jesmo na pravom putu. U odnosu na pre nekoliko godina, ipak brinemo malo više o svetu koji nas okružuje, i tome kako se prave stvari koje nosimo, i ko zbog njih ispašta, i da li nam baš treba toliko stvari koliko nam se nudi, uviđamo koliko je solidarnost značajna, i malo se više volimo.
Istina, ni skromnost ni umerenost ne zvuče kao najkul osobine od svih koje mogu da se smisle ali su zapravo užasno važne i iskreno teške za fejkovanje, a ako smo već u majndfulnes tripu, iskrenosti prema sebi i posvećivanju, onda možda stvarno ima smisla krenuti odavde. Ove osobine već dugo “nisu u modi”, ali možda jeste krajnje vreme da se vrate, kao jedne od osnovnih vrlina. I pod tim uopšte ne mislim na ono imati male snove, ne tražiti previše od života, biti skroman i zadovoljan minimalnim, držati se zlatne sredine. Nikako. Evo i na pomen me prođe jeza. Da se razumemo, grandiozni i megalomanski snovi su neophodnost. Od univerzuma treba tražiti apsolutno sve jer sve možemo i sve nam pripada, a ima nešto i u toj manifestaciji i zakonu privlačenja. Uvek se treba boriti za promene koje nam trebaju, i apsolutno je neophodno verovati da smo bogovi i boginje kosmosa, jer falagbogu da jesmo. Tako da, te verzije skromnosti otpadaju, ali ima nešto u onom njenom delu koji poziva na prepoznavanje sopstvenih granica. Čudno će zvučati, znam, ali možda je vreme da priznamo da nismo baš svi eksperti za sve, i da ima onih koji znaju što mi ne, pa je super i prekopotrebno da se što više umrežavamo. Da saznamo koje su naše granice, i da ih poštujemo, ali da to isto radimo i sa tuđim. Da shvatimo da jesmo mali savršeni sistem, ali onaj koji postaje nezaustavljiv tek u saradnji sa drugim malim isto tako savršenim sistemima, i kada zna da kaže „ovo mogu i kidam“ i „ovo ti umeš bolje“. Da se suzdržimo od trubadurenja fensi obrocima i luksuznim putovanjima, kul prijateljima, i stravaizgledajućim partnerima, nego ako imamo sreću da imamo sve to, onda stvarno i uživamo u tome. „Skromnost“ kao poziv da se setimo zašto radimo sve što radimo. Zbog sebe. I onoga u šta verujemo i do čega nam je stalo. Čak i po cenu da prođe neprimećeno.