Dobar dan ovo iznad nas je nebo, a mi nemamo osnovna ljudska prava. Nakon x godina života u zemlji u kojoj su tiranija, diktatura, nepotizam, seksizam, cenzura, korupcija naša svakodnevica, 7. jul 2020. godine će biti upamćen kao dan kada je srpski narod odlučio da je vreme da uđemo u 21. vek jer je 14. odavno prošao.
Na nacionalnim frekvencijama smo mogli da saznamo da su protesti rezultat nezadovoljstva građana povodom ponovnog uvođenja policijskog časa ili pak politizovan atak na državu. Jedan od razloga zbog čega je narod na ulicama jeste i taj što živimo u medijskom mraku koji je doveo do toga da naši životi imaju različiti stepen vrednosti u zavisnosti od ciljeva koji moraju biti postignuti. Nakon tri meseca izolacije koju su građani Srbije ispoštovali kao meru opreza, rečeno je da je virus ,,pobeđen“ zahvaljujući disciplini i požrtvovanju, a nakon izbora (na kojima smo imali samo jedan izbor) obavešteni smo da je situacija alarmantna, da u bolnicama više nema kapaciteta, medicinske opreme i osoblja, a da je sve uzrokovano nedisciplinom i nemarnošću građana.
Nakon prebacivanja odgovornosti zbog novog naleta pandemije na narod, ujedinjena masa koja nije zaboravila šta znači demokratija odlučila je da iskoristi svoja ustavna prava i zahteva pravdu. Odgovor je bila policijska brutalnost. Imali smo prilike da vidimo slike kakve smo do nedavno ujedinjeno delili širom sveta zahtevajući pravdu za život čoveka koji je preminuo pod nogom uniformisanog lica. Kako se ne bi sve završilo na nivou spekulacija, društvenim mrežama raširili su snimci kao požar koji demantuju bilo kakav argument nadležnih povodom upotrebljene sile nad narodom. Međutim, reakcija institucija čija je svrha služba narodu, je apsolutni izostanak reakcije.
Ako se za zahtevanje istine dobija pendrek po kičmi i suzavac u oči po pricipu poslušni će biti pošteđeni, a neposlušni kažnjeni, da li mi uopšte imamo bilo kakvu kontrolu nad svojim životima ili živimo srpski scenario majke koja neposlušnom detetu izgovara „Ja sam te rodila, ja ću te i ubiti“?
U toku pandemije korona virusa koji napada respiratorne organe, zarad kontrolisanja mase bacani su suzavci koji su naštetili zdravlju svih prisutnih, zagađen je širi centar grada, uključujući i porodilište. Mera opreza koja je uvedena zarad kolektivnog dobra u ovom trenutku gubi svaki smisao. Nepoverenje u sistem i institucije čija je dužnost da služe narodu dostigla je svoj vrhunac, a kada do toga dođe nema nazad. Ako se za zahtevanje istine dobija pendrek po kičmi i suzavac u oči po pricipu poslušni će biti pošteđeni, a neposlušni kažnjeni, da li mi uopšte imamo bilo kakvu kontrolu nad svojim životima ili živimo srpski scenario majke koja neposlušnom detetu izgovara ,,Ja sam te rodila, ja ću te i ubiti“?
Ovo što čujemo i gledamo je kolektivni vrisak ,,I CAN’T BREATHE“ a ne bezumna želja za izlaskom na splav subotom uveče. U momentu kada se virus širi brže nego snimci sa lica mesta, protest deluje kao kolektivno samoubistvo, ali ukoliko građani jedne zemlje svesno rizikuju svoje zdravlje zarad promene sistema, zar to nije najjači i neoborivi argument u diskusiji o tome da li je ovo iscenirana politička borba, želja huligana da izlome grad iz obesti ili nešto treće što nam serviraju? Ovo nije politička borba, ovo je borba za ljudska prava. Ovo je borba za sve ljude koji žive u mraku, koji nemaju pravo da znaju, koji nemaju pravo da kažu. Za ljude koji su preminuli od posledica virusa u trenucima kada je objavljeno da virusa nema. Za medicinsko osoblje. Za bake i deke, mame i tate i decu. Ovo je borba protiv pendreka i suzavaca. Ovo je borba protiv života u mraku, tiranije i diktature. Borba za demokratiju. Ako nemamo pravo da mislimo, pravo da znamo, pravo da govorimo, da li uopšte imamo pravo na sopstveni život ili je i to samo brojka koja može da se lažira na grafikonu?
Ovo nije politička borba. Ovo je borba za sve ljude koji žive u mraku, koji nemaju pravo da znaju, koji nemaju pravo da kažu. Borba za demokratiju. Ako nemamo pravo da mislimo, pravo da znamo, pravo da govorimo, da li uopšte imamo pravo na spostveni život ili je i to samo brojka koja može da se lažira na grafikonu?
Imajući na umu da ovakav scenario mnogima predstavlja okidač za napad anksioznosti i panike, ne smemo dozvoliti sebi da postanemo ono protiv čega se borimo. Važno je boriti se za slobodu, samo ako u toku toga ne izgubiš borbu sa sobom. Sada je važno više nego ikada da budemo ujedinjeni i damo svoj doprinos promeni koliko god je to u našoj moći i da okrenemo glave samo ako ispred nas bude bačen suzavac.
Ćale, ovo je za tebe!
