Znamo već da život u savremenom svetu sa sobom donosi pregršt novih termina koje treba razumeti, a uz koje najčešće pokušavamo da savladamo umeće srećnog življenja i zadovoljnog života. Iako mnoge od njih znajući ili ne, možda već i živimo, kada zvanično postanu globalno poznat termin postanu i koncept koji je mnogo više od lokalne tradicije, trend koji odjednom svuda. Tako smo do sada imali hygge koji nas je naučio kako da uživamo u ušuškanosti i koliko je važna sigurnost u naša četiri zida. Pa zatim lagom koji je pojasnio da je imati taman onoliko koliko je potrebno zapravo idealno, ni premalo ni previše. Tu je i wabi-sabi, oldskul kul od kog je sve počelo, a i najnoviji honjok koji nas je podsetio da je sasvim okej ako uživamo u svojoj samoći, i čarima single života. U svetlu svih promena, i prirode 2020. godine koja se malo otela kontroli, reč koju treba naučiti i dodati na listu “možda se tajna srećnog života krije ovde” je fugu.
Ovo je definitivno godina kada sistem u kom živimo polako, ali sigurno pokazuje svoje naprsline i pukotine, i kada je preko noći prestalo da bude važno ko šta nosi i koliko luksuzno živi, a mnogo više da li smo svi dobro, zdravo i sigurno. Ako na to dodamo i činjenicu da smo, ma kako umemo da budemo ignorantni prema svemu što nas ili direktno ne zabrinjava ili nije previše zabavno, ipak uspeli da se u poslednjih nekoliko godina planetarno okrenemo malo ozbiljnijim razmatranjima teme šta radimo planeti Zemlji i sa čime ostavljamo buduće generacije, i da malo više obratimo pažnje na kvalitet života koji vodimo, fugu se pojavljuje kao idealan koncept koji objedinjuje sve. U godini kada je samodovoljnost novi luksuz potraga za zadovoljavajućim lajfstajlom se neretko svodi na vraćanje tradicionalnim zanatima, oživljavanje starih hobija, pripremanje hrane, uzgajanje biljaka i povrća, ponovo povezivanje sa Zemljom-fugu. Sve ono što su generacije unazad radile po difoltu, i od čega smo veoma dugo želeli eksplicitno da pobegnemo, i odvojimo se kao savremeni, mladi i brzi, sada se ponovo vraća, i ako vam nije bilo jasno zašto pobogu svi peku hlebove tokom karantina, dobar deo tog odgovora leži u oživljavanju ovog koncepta. U vraćanju vrednostima za koje verujemo da su sigurne i stabilne, u trenutku kada je svet oko nas sve samo ne to.
Ova reč je počela prvi put da se koristi u Kini, za subkulturu, to jest veliki broj milenijalsa koji su počeli da oživljavaju istorijsku tradiciju. Oni manje ekstremni se samo bave nekim starim zanatima i s vremena na vreme obuku hanfu (oversize tradicionalne kineske haljine) a oni ekstremniji su čak rešeni da sve savremeno izbace iz upotrebe pa tako automobile zamenjuju konjima i plugovima, a fast food prirodno uzgajanom hranom u tradicionalnim receptima. Ipak, uprkos tome što jeste započeo u Kini ovaj trend nije samo na nju ograničen i zapravo možda još više ima onih koji ga praktikuju van. Širi se izuzetno brzo Evropom i Amerikom, a razlog njegovog uspeha leži zapravo u činjenici da rezonuje sa svim vrstama trendova koji već postoje – od digitalnog detoksa do clean eatinga, i odgovara našoj sve učestalijoj i sve globalnijoj potrebi da pritisnemo dugme za pauzu. Da se ugasimo na kratko i povučemo iz užurbanosti u bilo kakvu vrstu ritrita koja bi nas vratila prirodi uz nadu da ćemo se vratiti i sebi samima. Malo je doduše paradoksalno to što o ovome ipak saznajemo putem tehnologije, jer većina onih koji ovako žive na Zapadu su blogeri ili influenseri ili su to postali u međuvremenu, pa se proteklih godina desio bukvalno boom mladih kul farmera koji dnevno preplavljuju Instagram fotografijama iz svojih bašti, novih sadnica, kulinarskih čarolija, i najnovijih zanataskih komada.
Dakle, vraćamo se jednostavnom, i to toliko jednostavnom životu da bismo do pre pet godina unazad takvo življenje verovatno smatrali beskrajno dosadnim jer je apstrahovano iz velikih urbanih centara, pomereno na periferiju, sporo, bez brzine, i ludila. No, danas je to postao glamur i vrhunski luksuz koji neko sebi može da priušti i nešto, što “kopiramo” u mikro-kuhinjskim baštama začinskog bilja, ili na časovima veza. Međutim, ma kako izgledao jednostavno i uprošćeno ovakav preindustrijalni način života zapravo i jeste ozbiljan luksuz u pravom smislu te reči, jer je ovakav način života neverovatno skupocen. I u pogledu novca i vremena. Dok s jedne strane izgleda kao nekoliko koraka unazad, i revervisano za one koji su okrenuli leđa neoliberalnom sistemu koji nas melje, rade samo za sebe, kako i koliko im treba, ovakav način života zapravo zahteva i fleksibilno radno vreme, i mnogo zemljišta i prostora, i posao koji donosi dovoljno prihoda da bi se ovakav lajfstajl održavao, i kupilo sve što je potrebno, što nije baš mogućnost koju imaju svi. Rečju, nije baš tako ni jednostavno ni dostupno kao što se na prvi pogled čini, ali definitivno jeste korisno i ozbiljna promena u razmišljanju i sistemima vrednosti. U vreme ovakve nesigurnosti i ovolikih previranja i sa klimatskom krizom koja je uvek na alarmantno visokom nivou, idealan je scenario obezbediti sam sebi sigurnost i što veći stepen nezavisnosti. Pitanje je samo ko stvarno to i može.