Biti sam i biti usamljen defintivno nemaju znak jednakosti između sebe, iako u ovim danima kada smo malo previše sami, neretko i osećanje usamljenosti ume tu i tamo da se potkrade. Doduše, paradoksalno al istinito, usamljenim umemo često da se osetimo u gomili ljudi, dok biti sam može značiti daleko veće ispunjenje, a ne nužno nesreću zbog tog epiteta i maničnu želju da se taj status promeni. Legenda kaže da ima onih koji su sami, ispunjeni i srećni, a sve zastupljenija honjok praksa to i dokazuje.
Honjok, je južnokorejski termin koji se odnosi na sve veći broj mladih ljudi u Južnoj Koreji koji rado, i svojom voljom odlučuju da stvari rade sami, i uživaju u čarima single života. Termin je popularizovan od 2017. kada se pojavio sve veći broj ljudi, a i lokala, koji su razbili predrasude prema bivanju samim u javnosti, te samostalnim obrocima, piću i čitanju. Ovakav lifestyle doživljen je kao značajan preokret u tradicionalno porodično i grupi orijentisanoj Južnoj Koreji. U državi gde su zajednica i porodica na vrhu lestvice prioriteta, sve veći broj mladih ljudi je kao svoj odgovor dalo “sorry, not sorry, ali ja tako ne zamišljam sreću”. Svesni sve veće brzine življenje, sve manje slobodnog vremena, sve dužih radnih sati, i sve težeg pronalaženja partnera mladi su kao opciju savremenog življenja ponudili detabuizaciju single života i pristupili mu kako bi jedino i trebalo. Sa prihvatanjem i bez stigmatizacije.
Iako su u korejskom društvu tradicionalne vrednosti starijih generacija mnogo glasnije i opresivnije nad mlađim, pa je samim tim ovakav korak ovde i značajniji, činjenica jeste da određena društvena očekivanja ne poznaju granice i da prosečnog tridesetogodišnjaka verovatno od Koreje preko Mađarske do Čilea roditelji i rođaci neumesno često ispituju da li ima stabilan posao i kada planira da se ženi/udaje. Tako se honjok (inače nastao od nastao od dve reči hon (sam) i jok (pleme)) od svog nastanka do danas može posmatrati kao sve globalniji fenomen koji se u svojoj suštini oslanja na proslavljanje individualnosti nad grupom. Izmrcvareni idejom o čoporu, i osećanjem nedovoljnosti zbog nedostatka partnera, mladi su odlučili da su nezavisnost, samoća i samostalnost najadekvatniji odgovor na nametnuta očekivanja.
A to sve u mnogome ima veze sa jednim drugim savremenim konceptom. YOLO iliti “you only live once” je još jedan deo savremene kulture, društva i njegovih dijagnoza, i pored toga što se plašimo da ćemo nešto zabavno da propustimo (ozloglašeni FOMO) istovremeno čeznemo da živimo punim plućima, svesni činjenice da barem koliko je nama poznato, stvarno živimo samo jednom. I da u tom jednom treba biti iskreno srećan, prisutan, okrenut sadašnjem trenutku i svojim željama i principima, a ne živeti za druge, po tuđim pravilima i očekivanjima, i za budućnost koju pitanje je kako ćemo dočekati. Ako je suditi po ovome što se događa sada, veoma diskutabilno i turbulentno.
U tom duhu, mladi honjokeri su spremni da skrenu sa utabanih brak-posao-deca-porodica puteva ne bi li živeli svoj život najbolje što umeju, makar i potpuno sami. U svojoj najekstremnijoj formi, možda zvuči kao da zapravo sve veći broj sebičnih usamljenika odlučuje da radi samo za sebe i zbog sebe, i da bi takav sistem doveo do društvenog kraha, ali suština honjoka jeste pre svega ono što treba da bude suština generalno. Potreba i želja za samorealizacijom i srećom, i svesnost da tome ne doprinosi niko drugi već samo mi. Naučiti da budeš sam (situacijom ili izborom) i budeš iskreno srećan, zadovoljan i ostvaren u tome.
Klinička psihološkinja Francie Healey i novinarka Crystal Tai koje potpisuju knjigu “Honjok: The Art of Living Alone” (dostupna od 23. aprila) objašnjavaju da je honjok između ostalog i duboko feministički pokret i odgovor mladih korejskih žena na ideju da je biti žena i majka jedini ključ za sreću. Naprotiv. Izvora sreće je bezbroj, i rešenje ne leži u ispunjavanju bilo koje društvene uloga, iliti barem ne samo u tome. Zapravo, ako bi trebale da biraju, autorke ističu diferencijaciju između usamljenosti i samoće kao jedan od osnovnih koraka u dostizanju sreće i svesnost da se samim može biti bez osećanja usamljenosti, a usamljenim se i te kako može biti i u braku. Druga osoba ne osigurava ništa. Ipak, iako u izvesnom smislu “slavi” samoću i podržava “porudžbina za jedno” načina života, autorke podsećaju da biti srećan sam sa sobom ne znači suprotstavljenje društvenim interakcijama, već favorizovanje pravih i dubokih prijateljstava i povezanosti, na račun površne socijalizacije. Biti kvalitetno sam i imati makar i samo dva iskrena prijatelja, je daleko značajnije od besmislene interakcije radi interakcije. Nekada je stvarno bolje biti sam nego u bezveznom društvu a to je verovatno jedan deo ove gigantske, globalne lekcije za sve.
U krajnjoj liniji, kao što navodi Tai, honjok pre svega znači poštovati svoje vreme, i uzeti ga samo za sebe. A to ne može biti loša stvar. On znači otpustiti sve društvene pritiske i imperative, zaboraviti na “pravo vreme za udaju”, sigurne poslove i isplaniranu budućnost i prosto se naučiti uživanju u bivanju sa samim sobom. Zaboraviti na neophodnost minglovanja i socijalizacije samo radi ućutkivanja šumova u sebi. Preskočiti piće posle posla, ako nam se traži samoća u kojoj smo naučili da se vrednujemo i uživamo i koje se više ne bojimo.
Tako da, ako posle izolacije, izađete na kafu sami sa sobom, i kao svog jedinog „sagovornika“ ponesete knjigu, i budete uživali u svakom redu dok lagano ispijate kapućino, i to bez bojazni da će neko misliti da ste čudni tako sami i izolovani, i bez želje da knjiga bude samo pokrivalica dok vam neko ne priđe, čestitamo – otkrili ste lepotu honjoka.
