Sigurno tražim batine. Jedna od onih koje iritiraju, s kojima se treba otvoreno obračunati. Možda sam kučka, razmažena i bezobrazna zla žena. Za one koji poslušnost brkaju sa dobrotom, to ću izvesno uvek i biti. Uvek neposlušna. Zato odjebi.
Prolepšala si se. Izgledaš tako sveže, izgledaš lepo, bar deset godina mlađe. Gotovo svaki put kad izađem čujem nešto tako. Mogu da kažem trista i jedan preparat koji koristim, ali i ja znam, i oni znaju da u meni postoji nešto drugo. Jedan potpuno tajni sastojak nege koji čak i kada bih izgovorila – niko mi ne bi poverovao. Zato ćutim, i naravno – nesebično delim telefone kozmetičarki, šminkera i lekarki jer ovo drugo – teško je podeliti.
Lajfkoučing saveti kažu da treba odbaciti toksične ljude iz svog okruženja. Oni, međutim ne kažu šta uraditi kako bismo odbacili potpuno divne ljude, prave anđele, ljude omiljene i dobrodošle svuda, sem – u našim životima.
Ne znam da li to počne kada ti mama kaže da moraš da kažeš dobardan. Ili kada te tetke i stričevi maze po glavi a da to ne želiš. Ne znam jer nisam bila u toj situaciji. Moja mama je dopuštala da ležim izolovana u sobi, da se nikad ne javim nikom, da nikad ne moram da kažem da me boli glava već da jednostavno mogu da govorim istinu – neraspoložena sam, čita mi se ili mi se izlazi sa društvom, izvinite ali ne želim, drugi put ćemo ili nećemo. To možda jeste neobično i važno, ali videćemo, ne i dovoljno da dete, odnosno devojčica, a kasnije i žena bude zaista i istinski ostavljena na miru. S mirom.
Kada su prvi put povređene moje granice gotovo da se i ne sećam, ali se sećam da sam bila odvratno dete. Ispraviću se, nisam bila odvratna, sebi sam svakako bila super ali kasnije sam naučila kako je to zapravo čudno, razmaženo možda i “bezobrazno”, “nasilno” i posve “nedopustivo”. Jer naš svet ne voli devojčice koje žele da budu ostavljene na miru.
“Ne osećam nostalgiju prema našem detinjstvu, prepuno je nasilja.”
Tako počinje peto poglavlje u Napuljskoj tetralogiji, i samo ta jedna rečenica učinila je da budem sigurna da je ovo obimno i važno delo napisala žena. Jer u svim kanonskim prikazima detinjstva u svim knjigama koje sam čitala, sve i da su ti prikazi puni nasilja i smrti ne sećam se da sam ikad pročitala da je neko rekao nešto slično. I premda nisam doživljavala nasilje u porodici, svet u kome sam odrastala bio je nasuprot mojoj harmoničnoj verziji doma, prepun neizrecivog nasilja koje mi je bilo utoliko nepodnošljivije što sam ga bila pošteđena u ranim danima.
Neću da lažem, naravno da sam nekad dobila batine od tate i mame, ali nalik i drugim razmaženim i bezobraznim devojčicama – jednom smo stupili u kolektivni dečiji štrajk, jednom smo obavestili celu porodicu i jednom smo razmatrali ideju prijavljivanja roditelja socijalnoj službi. I ne pišem ovo da bih pokazala kako sam bila bolja ili hrabrija od druge dece jer nisam, ali želim da jasno pokažem da sa 10 godina nisam imala nikakav problem da prijavim sopstvenu majku (koju obožavam) socijalnoj službi. Dakle moja tolerancija na nasilje je nula, bila i ostala. Uprkos životu ovde i sada.
Ova priča ipak nema harmoničan i srećan razvitak. Ni sama ne znam kako sam se od devojčice koja se tukla za pravdu, menjala školska pravila i drsko odgovarala svima i svuda postala istraumirana, pokunjena i ućutkana. Očigledno ne “ide sve iz porodice”. Potom pomislim: “ja sam feministkinja” i ništa. Nemam odgovor na to kako sam i zašto toliko istrajno ćutala.
Kada bi se ispričala, moja bi priča bila jako kratka, bez ikakvih kitnjastih opisa događaja.
Stavljao mi je ruku u pantalone. Tek tako, kao da je slučajno. Izvadila sam je i pravila se da – ništa. Onda se desilo ponovo još jednom i još jednom i onda sam bila ljuta i nemoćna ali sama, pa sam slagala da moram da idem i otišla sam. Kada su me svi zvali i slali poruke, slagala sam da mi se išlo kući. I to je to.
Ali to nije to. To je bilo samo jedno u nizu neizgovorljivih prekoračenja mojih fizičkih granica koje je uradio neko nečiji, neko do koga mi je minut pre i minut posle verovatno bilo stalo, neko ko je bio dovoljno bahat da nikad ne pomene, i nikad se ne izvini i posledično, uspe da otkine od mene celo jedno parče mesa – da za sobom povuče i druge ljude u koje sam izgubila poverenje jer nisu videli i nisu me zaštitili i ko zna šta još nisu. I svaka žena tako otkida od sebe delove koje je neko bez dozvole pipao, koje joj je ogadio. Sve dok ne ostane niko i ništa od nje.
Možda se pitate zašto nisam vikala ili udarila tog nekog. I ja sam se pitala. Svaki put kad sam ćutala, ćutala sam tačno iz jednog istog razloga – to je uradio neko koga toliko poštujem ili volim da sam više mrzela što se to uopšte desilo i da sam čak istrajno mrzela sebe – istovremeno zato što ćutim i zato što ne mogu i nikad neću moći da zaboravim i ćutim zauvek. Jednom je to bio drug, jednom dečko od drugarice, jednom nečiji brat, opet drug, brat, muž, kum, zatim poštovane, javne ličnosti, sve sami divni i predivni ljudi. Predivni ljudi koje sam zato što u stvari nisu predivni, zato što rade užasne stvari i nemaju nikakvu svest o pustoši koju prave počela da mrzim i izbegavam, da se zajedno sa njima utapam u mulju te njihove lažne dobrote i pouzdanosti koja mi se gadila više nego otvoreno nasilje. Nasilje je čak delovalo kao plemenit sport u odnosu na ovo blato finih manira i tišine koja kao gusta paučina obavija svako telo.
Prestani da me ljubiš molim te, ne znam zašto ali gotovo da sam molila poslednji put.
U glavi, hladnokrvno sam mu radila odvratne stvari, sve za koje znam iz horor filmova, ali iz jednog jedinog razloga, u stvarnosti – bila sam nežna i bolećiva, gotovo saosećajna u najgorem trenutku. Odjednom shvativši, taj jedini razlog sve ove godine je laž. Velika i masna laž da su upravo ti ljudi – jedan koji je u sred noći legao pored mene i trljao se, drugi koji je pokušao da me siluje, treći koj mi je stavljao ruku u pantalone, četvrti koji me je dodirivao, peti koji me je slatkorečivo vređao pred drugima i mnogo njih koji pijani ili razbijeni, emotivni, zbunjeni ili sjebani polagali pravo na moje i ko zna čije još telo u stvari – dobri, nežni ljudi.
Ne volim nežne muškarce. Ne zato što ne volim nežnost. Nežnost često krije užasno mračnu tajnu. Nežni muškarci siluju isto kao i nasilni. Ali kad te siluje nežan muškarac ostaješ sama. Ljudi će reći da si pogrešila, uverljivo će celo društvo podržavati tu laž o dobrom, nežnom čoveku, drugarčini i heroju, nesposobnom za dela koja bi se uvek i svuda pripisala monstrumima. Monstrumima je na neki način učinjena nepravda time. Volim muškarce koji izgledaju kao da bi ubili. Ako me ubiju, želim da niko nikad ne posumnja da li je on to mogao. Želim da svako zna odmah.
Postaješ loša devojka kad ne voliš dobre ljude. Kad za tebe dobar čovek nije dobar. Jasno znam kao dan, jasno sam znala tad, i svaki sekund posle i znaću do kraja života – šta je to i šta su oni. Loši ljudi, smeće i gadovi. Pa opet – molila sam ih, izbegavala ili sebe brisala iz svih njihovih života bez objašnjenja.
Ali najednom sam prestala da ćutim. Videli ste, ponovila sam prvo nesigurno onda sigurno dvadeset puta kao da mi nije dovoljno ono što znam da jeste. Videli ste isto što i ja. Videli ste da sam rekla nemoj, videli ste da sam se pomerila, videli ste da nisam imala gde. Možda sam imala nervni slom, ali tada je sve prestalo. Znam tačan dan kad sam prekinula svoju sporu smrt ćutanja.
Ljudi kažu da nije potrebno, ali jeste. Potrebno je imati svedoka, potrebno je nositi pantalone, imati isfeniranu kosu i uljudan stav, potrebno je otrezniti se u sekundi i pronaći muškarca najbolje dva ili stodva da vide svojim očima i osete svojim telima. I sve i kad nađeš, i kad za tebe to bude trijumf, u stvari će sve ostati isto. Sutradan ljudi će se smejati, reći će kako je on dobar čovek, kako se sigurno šalio, ponelo ga ili će (oni) možda stidljivo priznati da je pogrešio, jer “emotivan” je. (Da li sam već rekla da mrzim “emotivne” muškarce?).
Zato hej, zašto biti dobra devojka i ćutati, kada će te svakako ućutkati i ismejati. Roditelji uče decu da ne odgovaraju, ali treba odgovarati. Sad poslednje, i na jebenoj televiziji sam zato odgovarala, trojici finih i ljubaznih ljudi. Koji to, razume se, nisu. Kažu da nije važno kakvu haljinu nosiš, ali jeste. Tako je, treba iskoristiti svaku priliku, što više svedoka, što lepša haljina, što nežniji glas. Važno je da si lepa i fina. Važno je ostati stabilna. Jer nov nivo igrice nije monstrum, vuk iz šume, već fini i omiljeni dobrica, duša od čoveka.
Zajedničko za sve te dobre, nežne i emotivne jeste da nikada neće biti suočeni sa svojim delima, ili ako to ikad, čak i kroz šalu budu – braniće se. Ne zaboravimo, oni su dobri 365 dana u godini, celog života, svake godine, svaki dan, svaki sat – tačnije svaki sem onog u kome su se nehajno i nežno poput pahulje nekoj tebi usrali u život, a zatim zaronili ponovo u svoju poznatu dobrotu i nežnost. Izviniti se neće nikad. Dovoljna kazna ne postoji. O tome ne treba misliti, ta misao ume da izludi.
Dobrota kao da je laž. Svet je baš komplikovan. Čujem da često kažu da žene jure za onim ko ih odjebava. Ne znam za druge žene, ali ja da. Možda se cela tragika mog postojanja sastoji u tome što bežim od onih koji govore reči koje nisam tražila, koji me virtuozno hvale svojim rečima ili dodiruju onako kako zamišljaju da želim ali ne želim, koji mi pružaju sve što žele da mi pruže iako nisam ništa tražila i svojom “dobrotom” i “nežnošću” guše pa se posle hvale drugima o radosti davanja i ostalim glupostima. Ako i maštam, maštam isključivo o nekom skroz naskroz, fizički, socijalno, emotivno i na svaki drugi način nedostižnom, nezavisnom muškarcu. Maštam o nekom ko me neće zvati ni pozdravljati, i važnije neće me dodirnuti satima, danima, toliko dugo da se zapitam da li ga uopšte privlačim. Maštam tako o nekom ko će odoleti da mi govori reči koje on hoće, kad on hoće i kako hoće, ko će pustiti mene, moju haljinu ili miris mog tela da postoji, da ne izaziva, ne zavodi i ne znači nikom ama baš ništa, ko će me pustiti da budem ono što jesam i kome neću biti opravdanje za ono što je spreman da uradi. Želim nekog potpuno nedostupnog samo zato da mogu da budem dostupna. Da se više jebeno odmorim od opreza i straha. Da postojim.
Zasad mi dobro ide. Osećam kao da sam sama na svetu. Čula sam neku priču da je u Japanu sve više samih ljudi. Ja sam jedna od njih. Sa Japancima intenzivno saosećam. Mi smo zajedno sami.
Godine potpune izolacije. Izgledaju baš kao ja. Kao nešto čemu kažete prolepšala si se, tako si sveža, izgledaš mlađe deset godina. Kad odjebeš sve toksične ljude iz svog okruženja, nastaviš da odjebavaš sve nove koji pružaju ruke u zabranjeno vreme i na zabranjena mesta znajući da nikad neće morati da se izvine, uplašiš se nakratko što si gotovo sama, ali i tad samo nastaviš. I kad svi odjebu konačno i zauvek, to izgleda baš lepo. Kao žena koja ne mora više ništa.
