Kada sam prvi put otišao kod terapeuta, to je bilo jako davno. U stvari, verovatno preterujem, nije baš da imam toliko godina, ali sa ove distance, imam utisak da je zaista bilo u nekom mom prošlom životu, a ne početkom ovog veka. Možda i to dosta govori o mom odnosu prema tarapeutskoj praksi u Srbiji, ali i činjenici da starim i da mi vreme postaje relativno. Sećam se vrlo dobro da sam imao ogroman neizdrž i da nisam mogao da dočekam da pronađem bilo koga ko može da mi pomogne i obuzda bujicu svakodnevnih disfunkcionalnih misli koje su se rojile kao ose oko lubenice. O tome se tada nekako nije toliko puno znalo, niti je to bilo tako popularno kao danas, pa je bilo i teže pronaći specijalistu koji ima vremena da se bavi mnogo više od brzinskog prepisivanja leka koji će da vas anestezira na neki period. Naivno sam verovao ako odem par puta, sve će se rešiti i biću novi čovek, međutim brzo sam shvatio da psihoterapija nije spa tretman nego ozbiljan rudarski posao. Pod uslovom, ako ste zaista spremni da radite na sebi i da nešto promenite u svom ponašanju.
Ne znam uopšte kako se to desilo, ali moj prvi tarapeut je bio psihoanalitičar. Nisam imao pojma o bilo kakvim pravcima, tretmanima ili doktrinama, sve što sam hteo je bilo da mi neko pomogne da koliko toliko shvatim zašto mi se dešavaju neke stvari i da budem sposoban da komuniciram sa ostalim ljudima na cilizovan način. Doduše, za mene je odlazak kod psihijatra negde u dubini duše značio da sam možda po malo i lud, što će se kasnije ispostaviti kao potpuna budalaština, s obzirom da je jedan od najvećih ljudskih strahova, upravo taj – da ćete poludeti. Međutim, niste skrenuli s uma ako ste pomislili da vam treba stučno lice. Najveća greška je u startu misliti da vam nema pomoći i da ste vi specijalan slučaj koji ne može da reši ni bord lekara. A nije da to nije često razmišljanje ljudi u želji da zapravo nikada ni ne reše svoj problem. Ili da se ne suoče do kraja sa sobom. Ipak, to što možda mislimo da smo malo “ćaknuti” daje nam na nekoj vrsti šarma, ali čim ozbiljno zaronite u analizu samog sebe, brzo shvatite da ste kliše. Čudno je šta sve može da se dogodi u transferu između tarapeuta i klijenta, pa često svojim prijateljima koji se dvoume ili su rešili da odustanu od terapije, kažem da je traženje pravog tarapeuta možda i teže od pronalaska srodne duše. Zapravo, mnogo je kompleksnije, jer podrazumeva veliko poverenje, koje ne može da se stekne preko noći. Zato ti procesi zapravo i toliko dugo traju, a danas ljudi nisu spremni ni u teretanu da idu, jer ukoliko six pack ne vide posle nekoliko meseci, odustanu i nastave da se ponašaju po starim navikama. A kopanje po sopstvenoj duši je daleko teže od dizanja tegova.
Znam, teško je. Još teže ako imate iskustva koliko i ja. Traganje ne prestaje, jer nikada se ne zna na koga možete da naletite. Uostalom, terapija je kao i život, stalno se otvaraju nova vrata i mesta na kojima postoji šansa da imate osećaj da vas neko zaista razume. A onda kreće ono najlepše – susret sa samim sobom i možda odgovor na pitanje u čemu je stvarno moj problem?