Ono što su za poznate ličnosti kozmetički brendovi, to su za influenserke postale knjige. Kada govorimo o poznatima i ličnim brendovima, pionirke novog i pokazaće se, prilično unosnog pokreta, bile su Jennifer Lopez i Britney Spears sa svojim mirisnim vodama i pafemima. Bilo je to, sa ove tačke gledišta, davnih 2000-ih, a opcijom brzog premotavanja, prethodnih godina svedočimo najezdi knjiga sa potpisom poznatih influenserki. Suštinski, jedno oličenje statusnog simbola samo je zamenio drugi.
Kada je Zoela Sag objavila „Girl Online“ 2014. godine, knjiga je oborila rekord najveće prodaje za debitantskog autora u prvoj nedelji. Prva knjiga Grace Beverley, „Working Hard, Hardly Working“, našla se na vrhu liste bestselera Sunday Times-a, dok je Florence Given nedavno objavila da radi na svojoj drugoj knjizi, nakon uspešnog izdanja „Women Don’t Owe You Pretty“.
Ove tri, ali i druge žene iz branše, nedvosmisleno uspešne u tome što rade, jašu na talasu dodatnog sredstva osiguravanja i negovanja imidža i upravo u tome i jeste „problem“. Christopher Hitchens, poznati pisac i kritičar, rekao je: „Svi imaju knjigu u sebi, ali ona u većini slučajeva tu i treba da ostane“. Njegovu „zapovest“, ipak je pregazio galopirajući uticaj društvenih mreža i dijametralno suprotni stav većine izdavača. Iako autorke nisu poznata imena (barem u svetu književnosti), imaju vernu bazu fanova koji su radi da im pune džepove kupovinom svih vrsta proizvoda koji stižu sa njihove adrese, bilo da su u pitanju kreme, torbe, kursevi ili knjige.
Zapravo, džepove u daleko većim količinama pune izdavači, dok influenseri i influenserke šire lične brendove, pod parolom bližeg predstavljanja svojoj publici. Ne iznenađuje činjenica da je knjige kao što je gorepomenuta „Women Don’t Owe you Pretty“ razvila upravo agencija za talente koja influensere pretvara u autore. Izdavači će uvek želeti da objavljuju komercijalne naslove, a najveća prednost influensera je ta što imaju spremno tržište – obožavaoce koji će naručiti svoj primerak u pretprodaji čim se otkrije naslovnica.
Da li influenseri, odnosno influenserke zaista osećaju poriv za pisanjem ili onaj za umnožavanjem profita? Odgovor se krije negde u sivoj zoni u koju je teško proniknuti, iako nagađanja naginju ka drugoj pretpostavci, posebno ako se uzme u obzir da su teme knjiga uglavnom feministički orijentisane, što dodatno pojačava argumentaciju da se ide stopama profitabilnih niša. Ipak, lako je skliznuti u teren suđenja po koricama – i u doslovnom i u prenesenom značenju – što bi se nesumnjivo dešavalo u manjoj meri da su u pitanju drugi autori i autorke, a ne žene čije se zanimanje i u 2022. i dalje ne percipira kao full time posao, sa čime su upravo razne predrasude i povezane.
Ne smemo ni da prenebregnemo činjenicu da su influenseri u velikoj meri suočeni sa senzacionalističkom, mizoginističkom tabloidnom kulturom – u krajnjoj liniji, oni su nove poznate ličnosti. Dakle, ostaje njihovo pravo da podele svoju stranu priče, ostavljajući otvoreno pitanje forme u kojoj je to „ispravno“ raditi. U svakom slučaju, stvar se svodi na to da dok god postoje izdavači koji misle da ove knjige imaju publiku i da će se prodavati, tržište knjiga influensera nastaviće da raste.