Kada sam na jednom od onih “šokantno foto+video” portala naleteo na vest kako je stariji gospodin komade slavskog kolača mazao otrovom i bacao u travu parka za pse nadomak crkve – bio sam užasnut, ali ne i začuđen. Da, postoji neka predvidljivo sumanuta simbolika u svemu tome kojoj je više mesto u nekom gorkom scenariju domaćeg filma nego u ovoj pitkoj “ispiramo usta, but make it fashion” kolumni: veliki vernik truje lutalice, kolorizovano. Ali na širem planu – i u prenesenom značenju – koliko ljudi oko vas rasipaju otrov oko sebe misleći da rade pravu stvar?
Otrov koji ne dolazi u bočicama sa kosturskom glavom i upozoravajuće crvenim trouglom ali ga to ne čini manje smrtonosnim. Ili da se manem metafora – zašto smo toliko toksični jedni prema drugima?
Srešćemo to dijabolično ponašanje kroz surove spletke kolega iza staklenih vrata moderno uređenih ofisa sa Mac kompjuterima. Posmatraćemo ga sa susednog mermernog stola mondenskog prestoničkog lokala gde četiri “drugarice” piju koktele u oblaku snihodljivosti koja je do te mere zapaljiva da ćete se uplašiti kako ćemo svi odleteti u vazduh. Iskusićemo ga od ljudi za koje bismo manikirani kažiprst dali da smo “baš dobri” uredno kao i od onih za koje smo negde oduvek znali da su govna. I svaki put kad liznemo taj društveno prihvatljiv otrov od koga se umire sporo i naizgled bezbolno – iz kompleta za duševnu prvu pomoć posegnućemo za idejom o karmi, da nam makar malo bude lakše.
Karma se na Wikipediji definiše kao pojam indijske filozofije koji označava neumoljivo i neizbežno sazrevanje svakog našeg htenja ili čina, odnosno svako delanje koje pokreće lanac uzroka i posledica.
Budete li dalje guglali definiciju ove doktrine, nabasaćete na desetak sličnih shvatanja od kojih svako negde podseća na našu staru “kako seješ tako žanješ” samo sa prstohvatom populističkog budizma. Karma je očigledno svuda, ne samo na ukrasnim poslužavnicima sa sloganima poput “Karma is a bitch but so am I before coffee” i u onoj epizodi “Seks i grada” gde Keri maltretira Zverkinu ženu da joj oprosti prevaru jer je “tera maler”. Pa ipak, budimo iskreni, u karmu verujemo samo kada priželjkujemo univerzumsku osvetu onome ko se ogrešio o nas. Ostatak vremena, boli nas uvo za budizam – jer je kučkizam daleko glasnije glorifikovan u svim sferama pop kulture i pričama o uspehu iz šarene lifestyle štampe. Treba li bolji primer za to od činjenice da niko nikad iz štosa ne citira mučenu Endi iz “Đavo nosi Pradu” nego po pravilu odrecituje omiljeni Mirandin ledeni komentar? O globalnom fenomenu “Real Housewives” franšize ne bih imao ništa drugo da primetim osim činjenice da je popularnost određene (kao praćka zategnute) domaćice direktno proporcionalna njenoj sposobnosti da ljudima oko sebe pravi pakao od života. Možda se tamo nikome na licu ne vidi bilo kakva emocija, ali to nije samo do botoksa i loše glume.
Resting bitch face, ta problematična definicija iz ranog digitalnog doba, njihov je preferirani poison.
I baš kao što uvek ustuknem od ljudi koji nose brojanicu, tako se žacnem kad čujem da neko imitira to “kučka sam, može mi se” ponašanje iz rijalitija. Ne samo zato što su dve strane iste kovanice – nego zato što, kad tad, svako zlo mora da dođe na naplatu. A karma je, lepo piše u naslovu, skuplja nego couture.
Look it up.
