Prilična je lista stvari koje nisam odgledala, odslušala, pročitala. Još duža onih koje „moram“ a verovatno najduža onih koje jesam ali sam se nakon tog iskustva ozbiljno zapitala zašto i ko je bila ta prva osoba zbog koje sam ovde i koja je rekla „svi pričaju o tome“ i „aposlutno moraš“. A ja sam baš osetljiva na to moraš. Gotovo instant zapadnem u dva ekstremna, jednako intenzivna stanja: dramu što već nisam i „kako-pobogu-svi-znaju-a-ja-nisam-ni-čula-za-ovo-šta-se-desilo-sa-mojim-obrazovanjem-i-opštom-kulturom-da-li-sam-toliko-neinformisana-a-svi-drugi-toliko-bolji-i-uključeniji-gde-ide-ovaj-svet-i-ja-u-njemu-da-li-ću-bespovratno-propasti“ i stanje broj dva u kom „zaista, zaista ne mogu da moram ništa“. Tako, na primer „A Star is Born“ još uvek nisam odgledala (hoću obećavam, samo me je hajp oko svega skroz zablokirao) dok me je Ferante manija potpuno uhvatila, priključila sam joj se od samog starta, i veoma sam srećna što je tako bilo.
Kada je E.D. Hirsch iskovao termin „kulturna pismenost“ kao „mrežu informacija koju svi kompetentni čitaoci poseduju“ i mogućnost da se sporazume i tečno učestvuje u određenoj kulturi, pretpostavljam da nije imao na umu da će ta mreža zaista biti mreža, a polje onoga što spada pod kulturu ovoliko prošireno. Esencijalističko obrazovanje ističe važnost standardizovanog opšteg znanja za celu populaciju, gde se prioritet daje većoj kulturi nad individualnim kreativnostima. Ono što je Hirsch u svojoj knjizi „Cultural Literacy: What Every American Needs to Know“ postavio u kontekstu Amerike, danas je poraslo na svetski nivo, i lista stvari koja bi mogla da se zove „Šta svaki Zemljanin treba da zna“ (iako se o nekim stvarima toliko priča da verujem da je i ostatak univerzuma bar načuo) se svakim danom proširuje. Ako je nekada iznad pojedinačnog i ličnog izbora, postojao jedan dodatni set informacija, fenomena i znanja koji na opštem, ali još uvek realtivno lokalnom nivou treba poznavati, savremeni svet je dodao i platformu broj tri: popularna kultura kao opšti interkulturalni must.
