Kao mala sam gutala, ali zaista gutala, feature interviews u magazinu Vogue. Uvek sam malo više padala na Britance ali nisam bila imuna ni na US varijaciju na temu pažljivo skockanih bajki čiji zadatak je bio – baš kao i svih bajki – da nam uvrte određene kalupe i ideje u glavu za koje se posle ispostavi da nisu baš uvek ni ok ni na našu korist (iako me nikad nećete čuti kako Snežanu ili Trnovu Ružicu nazivam propagiranjem normalizacije silovanja). Vogue je bio naredni logičan korak. Priče o Plum Sykes, Ione Sky, Jade Jagger… You get the picture. Proračunata prodaja aspiracije. Moja je bila kul + kreativa. I lepota. Uvek lepota.
Od tada se, makar u mejnstrim načinu na koji se dotična lepota postiže, promenilo što šta. Telo je prestalo da bude jedina kuća u kojoj živimo i postalo nešto što se lomi, krši i kleše u znoju i krvi, što sopstvenom voljom, što nožem.
Nedavno je, u old shool Vogue US feature intervjuu, Bella Hadid izjavila da je sa 14 godina operisala nos, da se kaje zbog toga i da nikada na svom licu nije radila ništa drugo (osim što je koristila face tape). ceo svet se digao na noge, kao da na drugoj strani tog našeg sveta – koja nije tako daleko – ne besni rat koji izgleda kao početak novog svetskog sukoba.
Plastična hirurgija je u poslednjih dvadesetak godina postala moćnija nego ikad ali je i dalje ostala velik tabu industrije lepote. Možda čak i poslednji ozbiljan tabu ove industrije. Naravno da postoje primeri toga da se javnost polako osvešćuje, vidimo sve više raznolikosti: počinjemo da prihvatamo različite boje kože, crte lica, građu tela, čak i tipove kose. Reklame i televizija (ponekad) potenciraju ljude koji ne izgledaju „kao iz kalupa“ i to je važno zato što je njihovo prikazivanje prvi korak ka istinskom prihvatanju individualnosti.
Po pitanju estetske hirurgije smo mnogo manje tolerantni. Ona je više od pukog znaka taštine – i podnošenja velikog bola i troškova samo da bi se lepše izgledalo. Istina je da postavlja mnoga pitanja. Da li se plastičnom hirurgijom brišu individualnost ili rasni identitet? Da li se propagira ideja da je savršenstvo, i uz njega određena uniformisanost, nešto čemu treba da teže sve žene (i muškarci)? Zbog čega je proces starenja nešto protiv čega se aktivno treba boriti? Čak se i ideja o tome da je lepota neka vrsta privilegije – koju su neki ljudi prosto imali sreće da dobiju, a drugi joj samo zavide iz daleka – dovodi u pitanje.
Bella Hadid je zato na stalnoj meti javnosti, i to Svih sa svih strana i stavova. o belli i tome kako izgleda danas, a kako je izgledala sa 13 godina, svako ima nešto da kaže, Da otkrije svoj (ispravan?) stav. Naravno da svi na svoje mišljenje imamo pravo. Ono na šta nemamo pravo jeste da ga iznosimo kao apsolutnu istinu, pogotovo ne agresivno.
Ne, nije. Ona je samo deo. I što je najgore od svega, gotovo promišljen deo glamurizacije mentalnih problema i bolesti, neadekvatnog tretmana istih, stvaranje mita i idealizacije “napaćene lepotice”, “sirote bogatašice” koja se salomila živa da pobegne iz stega koje su joj lepota i privilegovan položaj u društvu nametnuli. Ne ironišem i apsolutno ne mislim da Bellina borba nije stvarna. Upoznala sam bezbroj bolnih i stvarnih primera u kojima su žene ceo život duboko nesrećne zato što su manje lepe od svojih majki ili sestara, zatim i onih nesrećnih koje zbog lepote niko ne shvata ozbiljno, koje nisu uspele da izgrade identitet dalje od svog fizičkog izgleda (što je neverovatno teško i često vodi u nemogućnost da se životno ostvare). To nije šala. Isto tako, upoznala sam bezbroj ljudi oba pola koji se bore i muče da izašu iz senke svojih uspešnih i/ili bogatih roditelja. Jednaka muka, jednako nije šala.
Moj problem sa dotičnim člankom ali i javnom reakcijom na njega, nema zapravo nikakve veze sa time da li je Bella priznala da je operisala nos i da li laže o filerima i botoksu. Ono što je vrlo problematično je praktično sve ostalo u njemu. Njegov fejk ton, njegova naopaka suština, poput otrova upakovanog u neku šećernu vunu koju svi gutamo na ovom vašaru taštine, ulepili smo prste i usta, davimo se ali ne odustajemo od toga da ga strpamo u sebe, pa makar nam krv pretvorio u olovo.