Način na koji doživljavamo telo, i svoje i tuđa, se poslednjih godina ozbiljno menja. Uz nove medicinske procedure koje smo nekad samo mogli da vidimo u filmovima naučne fantastike, a koje se danas nalaze „na meniju“ svake iole ozbiljnije privatne klinike gde god su stvari regulisane zakonom – kao što su veštačka oplodnja, preselekcija gena, iznajmiljivanje materica (lista se samo nastavlja) – preko društvenih fenomena poput pokreta #MeeToo pa sve do selfie i Snapchat dismorfije i do seks robota – potreban nam je nov način razmišljanja i poimanja stvari. Shvatanje da je naše telo biološki organizam koji ima svoja ograničenja postalo je, mnogim ljudima, neprihvatljivo. Društvene mreže ispisuju nova pravila o tome šta znači biti prisutan, saslušan i viđen, a ljudsko telo je postalo polje na kom se vodi svojevrstan rat.
Možda najkrupnija promena u delu kolektivne svesti je u tome da se tela doživljavaju kao nešto što se pravi. I pri tom ne mislim samo na plastične hirurge, već i na mnogo mračnije stvari poput trgovine organima. Tela se više ne doživljavaju kao “mesta u kojima živimo” i koja treba doterati, kupati, parfimisati i obući. Ona sama su, umesto satova i torbi, postala pokazatelj klase kojoj pripadamo, geografskog porekla, aspiracija rodu kome pripadamo (ili ne). Izgled je presudan, a kada se željeni izgled jednom postigne, obavljeno je tek pola posla – sledeći korak je neprekidno prikazivanje svetu. Nažalost, mnogi tinejdžeri oblikuju svoj izgled po broju lajkova, a dovoljan broj da bi se osetili zadovoljno, retko kad postižu.
Nivo naše bizarne opsesije možda najbolje ilustruju pojave kao što je Justin Jedlica, Rodrigo Alvez i Valeria Lukyanova (i njima slični) zajedno sa svojim milionima pregleda, pratilaca i hiljadama lajkova koje generišu. Manje opsesivni ali potekli sa sličnog psihološkog izvora su i beauty Youtube influenseri na čijim kanalima bukvalno učite korak po korak kako da konstruišete lice ili telo koje nemate. Dakle, rad i disciplina. Skrivena (ali jaka i jedina) poruka je da je to kako izgledamo isključivo „rezultat rada“. Čijeg i kakvog, manje je bitno. I kako da se ne zapitamo kako smo stigli do toga da je ovaj „rad“ – postignut hirurgijom, šminkom ili filterima – postao poželjan?
Tela su, naravno, uvek oblikovana u odnosu na društveni i kulturološki momentum, tu nema rasprave. Način na koji govorimo, da li imamo minđuše, hrana koju jedemo, sve je to deo istog mozaika. To kako prezentujemo svoje telo je neka vrsta lične karte koju predstavljamo društvu, a koju ono sa svoje srane tumači ekonomski i društveno. Ekstremnim promenama kojima ljudi danas podvrgavaju svoja tela, oni zapravo izazivaju ceo koncept klase, rase, a u poslednje vreme i nekih bioloških odrednica. Možda ne bi trebalo da nas čudi što ovaj trend ide ruku pod ruku sa globalizmom ali zabrinjavajuće je koliko je sam globalizam prihvatio površinsko brisanje uvreženih društvenih odrednica, jer, da se ne lažemo, i dalje smo samo i isključivo na površini. Brisanje ekonomskih razlika time što se insistrira na “željenom fizičkom modelu” nikada nije niti će ikada rešiti suštinska pitanja.
A ipak, čak i kada živimo svoj idealni (ali prvenstveno stresan) online život, ne možemo pobeći svom fizičkom telu. Sam spektar poremećaja vezanih za njega – anoreksija, samopovređivanje, želja da se odstrane sopstveni delovi tela, strah od starenja i mnogi mnogi drugi – može se posmatrati i kao želja pojedinca da dostigne telo u kom će se dobro osećati i da se otarasi stida vezanog za sopstveno postojeće telo. Poremećaji i anksioznost vezani za telo su jednako stvarni koliko i emotivna aksioznost i neophodno je da se to u društvu prizna.
