Svako ima pravo na mir. Pravo na slobodu. Pravo na izbor. Ko si ti da to nekome oduzmeš?

Okej, živimo kako živimo, novi milenijum je jedna opšta zbrka iz koje pokušavamo da izvučemo živu glavu. Dok se laktamo sa poplavom informacija, trendovima, željama i mogućnostima, manjkom sna i viškom nezadovoljstva, mi i dalje verujemo u ljubav. Vi što prevrćete očima, samo ću vam reći – nisu vas zaslužili, prebolećete i ponovo će se desiti leptirići u stomaku, obećavam. Neverne Tome neka sednu na klupu i sačekaju svoje zvonce, a ja ću da nastavim.

Dakle, želimo ljubav kako je Carrie Bradshaw to lepo opisala dok je raskidala sa Petrovskim, iako moram da budem iskrena, njena ljubavna priča mi nije nimalo filmska, ja bih to opisala kao opasno šizofreno cepanje, ali s obzirom na to da nemam pravo da dajem dijagnoze, držaću se teme. Ljubav.

Zažmurite i setite se poljupca koji ste iščekivali, pa kad se desio, zamalo ste pali u nesvest, ali niste smeli sebi to da dozvolite, jer će vas onda politi vodom i džabe ste se krečili, ode mast u propast. Setite se tog osećaja. Ili kada ste se pojavili kao par (konačno) dok ste u glavi planirali kako će vam se zvati pas. Ili kada vas je prvi put uhvatio za ruku. Ili kada ste mu prvi put skočile u zagrljaj. Ili kada ste otišli u bioskop, na kolače, u muzej, besciljnu šetnju gradom i bili jedan od onih jezivih parova što se non stop ljube ili dodiruju.

Da li vas je već preplavio prelepi osećaj i pitate se što vam pijem krv na slamčicu ukoliko niste dugo ovo osetili? Evo, prelazim na stvar.

Zamislite da dok iščekujete poljubac, morate da izaberete da li će se to desiti u nekom mračnom uglu ili u neka četiri zida jer to je vaša teritorija koju sam vam nametnula ja zato što eto tu možete da radite šta hoćete? A ko sam ja da vam to nametnem? E pa ja sam ona koja može da se ljubi gde hoće, ali očigledno nema s kim. Ili sam jedna od njih, a neću da budem. Jer je to bolesno. A otkud meni drskosti da ustanovim da li je neko bolestan? E pa sad ću da vam kažem. Moja okolina tako kaže, a moja okolina iako polupismena, zna najbolje. I iskreno malo je to, znate, izopačeno. Mislim, dva muškarca i dve žene, Bog to nije tako osmislio, kažem ja dok spavam sa oženjenim muškarcem, nosa punog kokaina. Kažem ja koja sam obesmislila porno film da zadovoljim svoje potrebe, ali ti ne možeš, jer ja tako kažem. Tiče me se ko sa kim spava, jer ja ne spavam sa onim (ili onom) sa kim želim da spavam, e pa nećeš ni ti! Ja sam homofob i ponosim se time.

Zamislite da ne možete baš nikada da se držite za ruke ukoliko neko može da vas vidi. I ne mislim na ženu tvog dečka ili muža tvoje devojke, mislim – bukvalno niko. Postoji mogućnost da ćete nastradati zbog toga. Postoji mogućnost da ćete nastradati iako ste strejt, ali nosite ljubičastu torbu.

Zamislite da živite u paranoji i strahu jer vam društvo ne dozvoljava da budete slobodni. A društvo ne dozvoljava jer je najgluplji uvek najglasniji. Iz neznanja, iz ličnog nezadovoljstva, iz straha od nepoznatog, a često i iz straha da će biti prepoznati i stavljeni na stub srama.

Zamislite. Stvarno, zamislite. Da ceo svoj život, koji je sam po sebi već težak kao crna zemlja, morate da se okrećete i proveravate ko vam je iza leđa. Kako ćete voleti nekoga, ako ne smete da volite sebe? Kako će neko voleti vas, ako vi ne smete da volite sebe? A ne smete, jer sam ja tako rekla. A ko sam ja da tebi krojim život? Ja sam homofob i Bog lično, šta nije jasno? Meni nije lepo u životu, e pa neće ni tebi biti. Tako nekako ide jedna od Božijih zapovesti, ne drži me za reč.

Ja ne mogu da zamislim, a verovatno nećeš moći ni ti. Ni ti. Verovatno ni ti. Ciljna grupa kojoj se obraćam neće pročitati ovaj tekst. Ali ti hoćeš, a ciljna grupa je tvoje okruženje. Utiči. Znam da ćeš pomisliti da je to nemoguća misija, ali ako ti kažem da sam ja promenila stavove ženi koja me je rodila i okorelom huliganu i prostom uličaru, možeš i ti. Hajde da budemo glasniji. Ako treba prst u oko, onda neka bude prst u oko.

Ali svako ima pravo na normalan život, jezive ljubavne sastanke, još jezivije rastanke, prevrtanje očima, pa opet leptiriće u stomaku. Pravo na mir. Pravo na slobodu. Pravo na izbor. Ko sam ja da to nekome oduzmem? Ko si ti da to nekome oduzmeš?

A ako je kojim slučajem neki homofob zalutao i pročitao ovaj tekst, pa me častio sočnom psovkom, daj nađi sebi neku svrhu u životu, bukvalno nas smaraš i ne možeš da sediš sa nama dok se to ne desi.