U osvit novog milenijuma, 1999, Big Mouth Billy Bass, uskoro sveprisutna animirana riba, se pojavila u toaletu u prizemlju porodične kuće. Billy, napravljen od lateksa, sa mehaničkim skeletom unutra, stajao je na zidu i pomerao bi se kad god neko uđe. Nakon toga bi započeo lagano izvođenje “Don’t Worry, Be Happy” pesme Bobby McFerrina. Neobičan poklon. Sećam se da sam bila iznenađena ovim novitetom, zatim me je zabavljalo da pratim reakcije nepripremljenih gostiju, onda je postao nepodnošljivo iritantan, i na kraju smo mu izvadili baterije.
Reči te pesme, objavljene iste godine kada sam ja rođena, koje su mi bile nepoznate sve do dolaska Billyja u našu kuću deceniju kasnije, se praktično sastoje od zaraznog naslovnog refrena. McFerrin ju je navodno zvao “prilično tačna filozofija u četiri reči”. Osvrćući se na to, prva strofa skreće pažnju da briga čini probleme duplo gorim, a druga savetuje da je i u najgorim situacijama kada si recimo beskućnik, bolje da ne brineš. Treća strofa kaže da kad brineš, to “spušta” i sve druge oko tebe.
Ovaj zviždukavi optimizam je bio veliki hit. Čak je izgleda bila i omiljena pesma Georgea Busha Starijeg koja je je korišćena 1988. za njegovu predsedničku kampanju, bez McFerrinove dozvole. Kao odgovor na to, McFerrin je zahtevao da prestane da je koristi a onda je i sam prestao da izvodi numeru. Nikada je više nije pevao-barem ne javno. Pesma o psihološkom preživljavanju dok si materijalno bespomoćan, koju je napisao čovek čiji je otac prvi Afro-amerikanac koji je nastupao u Metropolitan operi, zvuči sasvim drugačije kada je prisvoji, beli milioner sa limuzinom-ili riba koja zvižduće kakvih je Bush verovatno imao na desetine među svojim sportskim trofejima. Za mnoge u zapadnom svetu, vreme pre 9/11 (navodnog “kraja istorije”) bi moglo da se sumira u ovaj Big Mouth Billy Bass samozadovoljni optimizam.
Dvadeset godina i nekoliko globalnih kriza kasnije, ‘good vibes only’ trend koji je Billy pokrenuo deluje manje samozadovoljno i mnogo pre zabluđeno. Isto važi i za naloge influensera koji se rasipaju pozitivnim plitkoumnostima, privilegovanu prijateljicu koja je nesvesna koliko je politizovana njena odluka da “ne dozvoli” da politika utiče na nju, i članke koji kao da misle da se suicidalne misli mogu držati na holdu veselim podsticanjem na kupovinu Urban Outfitters kolekcije za kuću. Te ‘imaj srećne misli’ varijante pozitivnosti 21-og veka, koje brendovi posebno eksploatišu, u najboljem slučaju deluju kao nostalgični kič, kao Uri Geller koji kontrolom uma savija kašiku. U najgorem, intenzivira moj osećaj lebdeće propasti.
„Umesto što stres tretiramo kroz nametanje dužnosti pojedincima da reše svoje psihološke poteškoće, treba da se zapitamo: kako je postalo prihvatljivo da je sve veći broj ljudi, i pogotovo mladih ljudi, bolesno?“
Moja vizija inspirativnog citata je “Želim da paničite” Gretae Thunberg. Verujem da je kao što je napisao Mark Fisher u svojoj knjizi “Capitalist Realism: Is There No Alternative?” iz 2009. godine, „neophodno sagledati iz drugačijeg ugla sve veći problem stresa (i opasnosti) u kapitalističkim društvima. Umesto što ga tretiramo kroz nametanje dužnosti pojedincima da reše svoje psihološke poteškoće, treba da se zapitamo: kako je postalo prihvatljivo da je sve veći broj ljudi, i pogotovo mladih ljudi, bolesno?”
U mojoj poslednjoj knjizi “Exposure” bavila sam se sopstvenom anksioznošću u okviru ‘epidemije anskioznosti’– ne samo kao lični problem gde je moje mentalno zdravlje u pitanju, već kao sistemski problem na koji je anksioznost prirodan odgovor.
Čak i kada to praktikuju ljudi koji nam žele dobro i vole nas, ideja da pojedinac može jednostavno da “izabere” da bude srećan ne samo da ignoriše veoma stvarna oboljenja našeg vremena, nego i diskredituje nečije mentalno stanje, čime pogoršava nesigurnosti, izolaciju, otuđivanje i tome slično. Takođe čini i da se oni koji se osećaju tako, osećaju krivim, posramljenim, lično odgovornim, i kao neuspeh, što umanjuje šanse da potraže pomoć. Naravno da je ohrabrivanje dobrodošlo, ali umesto negiranja negativnosti, bilo bi bolje reći “Razumem te.”
„Ovaj vid emotivne validacija je ono što je bilo tako dirljivo u interakciji između teniskih zvezdi Naomi Osaka i Coco Gauff nakon meča na US Open.“
Prvi put kada sam shvatila koliko je terapeut koristan, ona nije učinila da se osetim dobro. Učinila je samo da me neko čuje i da se osetim shvaćeno, što je posledično, učinilo da se osetim dobro. Sećam se naše prve seanse veoma živo. Brbljala sam u suzama pola sata, ona je klimala glavom, zapisivala, i nakon toga sumirala šta je ona razumela kao suštinu moje anksioznosti i to tako da sam imala utisak kao da je fizički gurnula ključ u moje grudi i otključala ih. Posle sam opet plakala, ali ovaj put sa olakšanjem.
Iako to nisam razumela do tog trenutka, upravo to što su ljudi u prošlosti odbacivali i negirali stvarnost mog bola me je i dovelo na njena vrata. Samo jednom pre sam tako nešto osetila, kada sam zvala Samarićane, i kada je žena sa druge strane žice rekla da ne treba da joj se izvinjavam zbog suza. Ovaj vid emotivne validacija je ono što je bilo tako dirljivo u interakciji između teniskih zvezdi Naomi Osaka i Coco Gauff nakon meča na US Open. Umesto da izignoriše ili omalovaži Gauffino emotivno stanje nakon poraza, Osaka ju je utešila rekavši da je bolje da se isplače na terenu nego sama pod tušem, i pozvala ju je da učestvuje u njenom intervjuu rekavši: “Moramo da pokažemo ljudima kako se osećaš”.
Kada gledam u reči pesme “Don’t Worry, Be Happy” opet, dok ovo pišem, ima jedan stih koji se ističe, a koji sam prethodno propustila, koji je ponovljenom komandom potisnut iz kolektivne memorije, i glasi: ‘Here I give you my phone number, when you worry, call me.’ Manje je zarazna i ne pamti se baš tako lako, ali je, za moj um barem, daleko više uverljiva filozofija.
Ovaj članak je izašao prvi put na buro247.com