U svetlu pandemijskih mudrosti pored mnogih sasvim logičnih i osnovanih saveta poput “kako da se ne poubijate i ne zaboravite zašto volite svog partnera” pojavilo se i nekoliko na temu toga da li je vreme da preispitate svoj odnos partnerom. Kratko i jasno, nije. Možda nemaju svi partnera ali prijatelje imamo sigurno (što je dovoljno dobra analogija budući da većinu znamo i duže i više od bilo kog trenutnog partnera), i s obzirom na to da se tokom karantin nismo pouseljavali jedni drugima u stanove, zašto bi u partnerskom odnosu trebalo da bude drugačije, i zašto bi takav čin bio dokaz ičega? Činjenica je da izolacija jeste dovela da većeg broja ubrzanih useljavanja, i brzopoteznih “hajde da živimo zajedno? hajde!” odluka, što svakako nije loša ideja. Ono što je i te kako loša ideja je prosuđivati o tuđim odnosima na osnovu… pa na osnovu bilo čega zapravo, ali ponajmanje na osnovu drugih ili još gore ličnih primera.
Da se vratimo na neko osnovno gradivo. Odnos sa nekom osobom, bilo prijateljski, roditeljski ili partnerski, je nešto najintimnije što imamo, u čemu učestvujemo i što gradimo, i u tome najiskrenije nema prostora ni za čije mišljenje, osim onih koji u njemu učestvuju, a još manje ima mesta za nametanje stavova i osuđivanje. Sasvim je jedno izraziti zabrinutost da partner našeg najbolje prijateljice ili prijatelja možda nije najadekvatniji za nju/njega iz bilo kog razloga koji objektivno možemo da sagledamo ili u nekim drastičnijim situacijama, brigu da se fizički, mentalno i emotivno ne ophodi prema našem prijatelju adekvatno (u toj varijanti ne samo da imate pravo da kažete svo mišljenje sveta nego i dužnost da reagujete). Sasvim drugo je konstantno porediti poređenja i vaganja radi, i bez prestanka komentarisati.
Jer, istina je da o odnosu dve osobe obično ne znamo ništa. Čak i kada mislimo da znamo puno toga ili gotovo sve, sva je prilika da postoje potisnute epizode, i prećutni dogovori, koji postoje samo između njih, i bilo koji komentar sa strane je potpuno suvišan. “Slatki su ali kao da im nedostaje hemije”, “to neće funkcionisati”, “ona je njemu samo rebound”, “mora da je dosadno imati samo jednog partnera ceo život”, “šta uopšte znači otvorena veza, to ne može”, “kakav je to brak ako su odlučili da nemaju decu?”, “nešto nije okej ako se ne venčavaju ovoliko dugo”, “nisu oni jedno za drugo” itd itd… Sve od reda beskorisno ali i adekvatan povod da promislimo zašto uopšte volimo da imamo mišljenje o tuđim odnosima.
Mahom zato što imamo pitanja za sebe. Pitajući se i komentarišući druge, želimo zapravo da znamo da li su i drugi ljudi u istim problemima kao i mi. Svako ima i nesigurnosti i radoznalosti dovoljno da virne preko ograde, čisto da vidi kako su oni to tamo sredili i koje su lekcije savladali, jer nam tuđi životi izgledaju kao izuzetno vredno skladište podataka na temu toga kako se drugi suočavaju i snalaze u ovom haosu od života i odnosa. Ukazati na tuđu “grešku” znači samo još jednom potvrditi svoj sistem vrednosti, i kritikovanjem i pametovanjem drugima obično pokušavamo samo to i da uradimo. Da sumiramo šta mi znamo (ili mnogo češće šta mislimo da znamo o životu), da ispitamo da li su njihove odluke bolje ili gore od naših, ili smo mi pametnije odigrali.
I to je normalno. I naravno da svako ima mišljenje o nečijoj odluci da nema decu uopšte, ili da ih ima baš sada kada ne deluje da je prilika za to, ili na temu prevelike razlike u godinama, ili po pitanju otvorenog braka, ili čega god, ali treba imati na umu da je naše mišljenje zasnovano isključivo na našem koordinatnom sistemu vrednosti i shodno tome nekom drugom, sem bespotrebnog šuma koji mu stvaramo, malo znači. Neko ljubav zaista procenjuje između ostalog i prema finansijskom statusu i stabilnosti jer mu je to važan faktor, kao izvor sigurnosti. Nekome je za sigurnost dovoljna samo emocija koju ima, zbog koje je spreman da progleda kroz prste na sve prevare koje na ta iste prste mogu da se nabroje. Neko prevare uopšte i ne broji, jer istinski ne veruje u mnogamiju. Sve na mestu i sve okej, ali kritiku kritike radi baš zato treba zadržati za sebe.
A i licemerno je. Zato što na prvom mestu i sopstvene odnose vidimo samo iz perspektive iz unutura, a ove što kritikuju “spolja” svakako ne bismo ni poslušali jer nemaju pojma šta se događa tamo gde smo mi, i tako u krug. Doduše, postoji fora da se začarani krug razbije. Kako u suštini leži jednostavna ljudska potreba da razume i sebe i druge u svetu u kome su konfuzija i nesigurnosti mnogo češći nego jasnost, na svako “mišljenje” o tome kako treba da vodimo odnose i partnerstva (ili bilo koji drugi plan) umesto upuštanja u objašnjavanje mnogo je bolje pitati jednostavno “a kako si ti?” “jel sve okej kod tebe u životu?”. Jer vrlo verovatno da nije.