I – kako ide? Jeste već počeli porodično da uvežbavate koreografije ili sve intenzivnije ne podnosite one sa kojima delite kvadratne metre od partnera do dracene? Jel’ se popričavate sa biljkama, pravite “ljubav preko žice”, kućne žurke i sasvim neočekivano neverovatno mnogo vrednujete posleponoćnu cigaru na klupi ispred zgrade? Iskrena da budem – ja da. Ne bih da kažem “sedim tako i razmišljam kako nam je nekad bilo lepo” ali boga mi, tu smo negde. Tek je prošlo nedelju dana, a meni sve nedostaje. Imam aplikacija više nego ikada, neprimerno sam sentimentalna i koristim svaki trenutak da se čujem sa ljudima sa kojima se i inače čujem svaki dan, a o tome koliko jedva čekam sve da zagrlim, da i ne pričam. U prevodu, sada mi i najobičnija situacija od 72h unazad izgleda super egzotično, a kamoli one od pre mesec, kad se moglo i smelo sve bez bojazni, i volela bih da potraju i sve spoznaje o važnosti sitnica i jednostavnih stvari, do kojih sam došla tokom ovih nekoliko dana dužine meseca. Bojim se samo da ćemo svi zaboraviti šta to znači kad se stvari vrate u normalu, ali okej, dajem nam priliku da možda stvarno i porastemo iz ovoga.
Dakle, stvar je takva kakva je, što bi se reklo tu smo gde smo. Da li je lako biti ovoliko sam sa sobom? I nije baš. Da li je neophodno da to budemo? I te kako jeste, i ozbiljno planiram da počnem da se svađam sa svakim ko to dovodi u pitanje. Da li je karantin kao takav nepodnošljiv? Realno, i ne toliko. Negde između svih trikova i ideja kako preživeti izolaciju, šta raditi, i kako se animirati, na pola puta od teorija zavera ka vrhunskim savetima kako nastaviti sa normalnim životom, tokom ovog vikenda me spičila realnost da u neku ruku ovo i jeste normalan život i normalna situacija, jer ovako živimo i inače. Netflix i celokupna politika strimovanja nas je finalno zakucala za krevete i telefone, što je proces započet već godinama unazad u skladu sa napredovanjem tehnologije i nazadovanjem slobodnog vremena, zbog čega u savremenom svetu postajemo sve spremniji da prigrlimo karantin i to onaj dobrovoljni. Da nam se donosi na adresu, da se što manje cimamo, da bude na klik. Osim toga što privremeno nemamo slobodu kretanja, život se manje više i dalje svodi na komuniciranje preko aplikacija, poručivanje hrane, skidanje ili streamovanje filmova, besomučne email prepiske, posao koji se svakako obavlja online. Realno, pre dve nedelje sam isto tako naručivala hranu, stigla mi je poručena polica, zatvorila mi se knjižara pa sam knjige poručila, preskočila sam kafu sa drugaricom jer nas je obe “nešto mrzelo” pa smo se čule na Whatsapp video pozivu, a na Netflixu, Amazonu, HBO-u i plus download folder, imam toliko poskladištenog sadržaja da bi potrajalo za tri života a ne jedan karantin. Rečju, dosta slično.
Ta spoznaja me je isfrustrirala preko svake mere, jer mi nedostaju banalnosti svakodnevice a uvek ih valjda ima i više nego dovoljno da i ne primetimo da nam je ostali deo života u mnogome već pokarantinjen, što me je podsetilo na jednu izuzetno značajnu stvar. Da problem vidimo samo u onome na šta nam se ukaže kao problematično. U ovom trenutku je sve drastično pojačano, pa samim tim i sve izgleda daleko strašnije, teže i nepodnošljivije, ali umesto toga što pravimo veće ili manje drame sada, zbog neizdrža koji nas hvata, podsetimo se da približno tome živimo i inače, i da je problematično možda baš to. Umesto što se neprestano fokusiramo na akutni problem, i pokušavamo da ga savladamo (što se u ovom slučaju manifestuje kroz ovladavanje trikovima za zauzdavanje vremena) možda prosto treba samo da ga pustimo, a zauzvrat više promislimo o onome kako ćemo posle, jer isto kao do sada bi bilo skroz bezveze. Pustimo ovo vreme da jednostavno bude, i pozabavimo se nekim dugotrajnijim dijagnozama.
Možda ste zamislili da pročitate 42 knjige i naučite osnove grčkog, a iz izolacije izađete samo sa „kalimera“ kao i pre, ali kao vrhunski poslastičar. Ko će to znati, a i manje je bitno. Nešto pametno ćete sa ovim vremenom svakako uraditi. Ali razgovarajmo malo sa sobom kako ćemo posle i tome zašto stvari koje mogu da budu uživanje pretvaramo u još jednu stavku na umarajućoj to-do listi, pa umesto da nam odlazak na pijacu bude prilika za turu svežih lala i malo ćaskanja sa ljudima, prevrćemo očima i gledamo kako da izbegnemo i ostanemo kod kuće? Zašto odlažemo pića posle posla pod izgovorom “previše” posla, pa se posle zakucamo za ekran, kad bi nas možda baš to piće među ljudima, na ulici, na vazduhu, ispunilo životom? Zašto klikćemo i downloadujemo neprestano umesto da svratimo u biblioteku ili knjižaru, kupujemo, pozajmljujemo? Zašto nas toliko toga mrzi od kad znamo da može „lakše i brže“? Kada smo zaboravili na lepotu sporosti i posvećenosti, i to da je sve i svako, kao ona ruža iz Malog princa, koja je vredna samo zato što joj je posvećeno vreme. Život na klik je tu da nam olakša ovaj stvarni, ne da ga zameni, a najbolji su kada sarađuju i nadopunjuju se. Ne kada zaboravimo prvi zbog lakšeg i udobnije drugog, i pod izgovorom “sledeći put neću otkazati” ili “sledeći put ću otići”. Taj sledeći može baš da okasni, i baš zanedostaje. Just sayin’.