Kulturni pesimizam: Zašto mislimo da je „ono nekad bilo bolje“?

Postoji teorija u kojoj glavu ulogu igra pesimizam, nastala ne na fakultetu, nego u kafani – da se svet pokvario u trenutku kad je CD izbacio ploču, kad je MTV izbacio koncerte i kad je društvo, najzad, izbacilo smisao. Jer, kako drugačije objasniti to što ljudi danas gledaju reality kao da ga je Felini snimao, što se više ne čitaju novine na stanicama, nego lista TikTok, a deca misle da je David Bowie onaj glumac iz crtanog filma Labyrinth? Realno, i liče. Pa, može se ipak objasniti.

Kulturni pesimizam je večni sport, pogotovo u našoj zemlji i pogotovo od kako se raspala Jugoslavija. Taj sport se igra bez lopte, bez terena, ali u mnogo timova. Pljujemo aktivno po „ovom sad“ i dižemo u nebesa „ono nekad“. Gledamo unazad, kao da su devedesete bile neka Biblija smisla. I bilo je smisla, EKV na radiju, „Kiklop“ u bioskopu, politička kriza u pozadini i po koji televizor sa kvalitetnim programom na RTS 1, 2 i 3.

Danas i vesti gledamo u 4K rezoluciji, ali, kao da realnost gledamo kroz zamagljene naočare. Ok, nema više onog osećaja da si deo nečega većeg, da pripadaš nekoj specifičnoj sceni, pokretu, generaciji koja će promeniti svet. Sada pripadaš algoritmu. Sve je to jasno. Ali, i u ovo vreme, kao i u svako vreme ikad, postoje i uvek će postojati pojedini ljudi koji cene kvalitet, koji beže od šunda, koji zaista žele promene.

Međutim, kao narod, skloni smo da mislimo da je nekada bilo bolje jer su svet vodili ljudi sa glasom Milene Dravić, stavom Tihomira Stanića i mislima pokupljenim iz Poleta. I tačno je da su danas pozornice zauzeli većinski ljudi koji pričaju kao da su na audiciji za rijaliti, izgledaju kao modeli u reklamama za protein i misle (ako i misle) u maksimalno 140 karaktera.

Ali – opet ali, zašto smo stalno u tom nekom jakom tripu da rainije toga nije bilo? Pa, zato što nekih stvari ipak nije bilo. Tada si patio bez zadrške jer te devojka ostavila, danas ti ortaci kažu „pun grad riba“. Melanholija se nekad pozdravljala i podsticala uz crno vino i rok, danas se melanholija meša sa depresijom i odmah rešava terapijom, meditacijom i aplikacijom za disanje (ne kažem da je to loše, kažem da je razlika). Kako mi reagujemo na životne prepreke. Pored toga što smo možda svesniji, opet kao da smo manje otporni – bežimo od osećanja i negujemo pesimizam u svim životnim segmentima osim na Instagramu.

Ne treba zaboraviti da je i u toj „zlatnoj“ prošlosti bilo kiča, šunda i besmisla. Tada si pozirao s picom u Poreču, danas sa koktelom na Dorćolu. Isto je, samo je ambalaža drugačija.

NASEDAMO NA PESIMIZAM

Kulturni pesimizam je u stvari pokušaj da se svet ponovo učini smislenim. I to je logično, kad vidiš da danas neko postaje poznat jer lupa jaje o čelo, normalno je da se zapitaš kuda ide ovaj svet.

Kad čuješ da je „intelektualac“ danas neko ko ume lepo da složi caption uz „profesionalan“ i namešten selfi, normalno je da poželiš da se teleportuješ. Budimo pošteni: da je tada ljudima neko rekao da će jednog dana imati telefon koji sve zna, a da će ga oni koristiti da gledanje snimaka pasa i mačaka kako skaču u bazen i beže od krastavca, verovatno bi rekli: Ma daj, ovo je civilizacija, nema šanse da se to desi.

To jeste civilizacija. Krastavci, psi i mačke… Da. Ali, za svaku prethodnu generaciju smo verovali da je poslednja prava. Tako su i naši roditelji govorili da s nama kultura propada jer nismo voleli Tozovca kao oni. Sad se mi nerviramo što omladina ne zna za bend Šarlo Akrobata (mada mnogo njih i zna, samo ne sluša). I tako u krug…

Završimo optimistično. Uvek ima nade za kulturu: smisao se ne nalazi u romantizovanju prošlosti, nego u otporu. Kulturni pesimizam može biti kompas. Kad nas uhvati nostalgija za vremenima kad su koncerti bili u SKC-u, kad su časopisi mirisali na ozbiljnost, a večera podrazumevala razgovor, a ne scrollovanje, treba da znamo da to nije poziv na konstantno kukanje nego na promenu. Da napravimo mi nešto svoje, danas, što će neko idealizovati sutra.

Foto: Pinterest